Учитељ

412

•

жуље, таблице кад се пише, како да |

ах чувају, брашу и како крижуље лао | зарезују итд. | Од ових предходних радова, од ових | ситница, или управо формалноста, 3ависи много што шта. И кад је све ово | у реду, онда тек да се пређе на на- | ставну припрему. Но овде нам се од- | мах намеће питање: одакле и са чим да отпочнемо! --- Педагошко је правило: од познатога и лакшега к непознатом и тежем. Неки веле да треба отпочети са телом детињим, јер је то други са кућом, а трећи са школом. Кад нас већина учитеља почиње са школом. Али ја се не слажем. Дете не познаје тело своје кућу а још мање школу и њене ствари које пак сад види. Моје је убеђење _ да ваља отпочети од куће, али не са њеним стварима, већ са домаћим животињама, с којима се дете игра од

познато и лакше,

своје треће године, са његовим коњићем кога често јаши. Дакле да се 07почиње са оним стварима, које су деци врло познате, па онда ићи даље 7, ]. мање познатим, не гледећи ни мало да ли су то ствари из ове или оне групе. Но то познавање ствари да се не врши тек како му драго, као што је то до сада било, и како се препоручује упутством, већ да буде очигледна настава у правом смислу те речи, т,. ј. да посматрањем добију деца сталне, јасне и разговетне преставе од дредмета, како би могла и одговоре да даду.

Овако тачно посматрање предмета у [ раз. има тројаку цељ: 1.) Пробуђује ж извштрава чула, која су и дотле вршила неке радње, али су појмови, представе тога рада најасни, тамни и

_растурени. 2) Развија и богати дуг сталним, јасним представама и појмовима, који дају основа за даље образовање. 8.) Развија и обагаћава 2060рење, у чему деца одвише оскудевају, што је познато свима учитељима, који су радили са почетницима.

Многи ће овде застати и зачуђено запитати: Ово је само очигледна настава: нема припреме за читање; нема познавање реченица, разликовање и раздвајање реченица на речи, и речи на слогове и гласове. И доиста нема и не треба да буде. Нама је главно овим методом да отворимо чула за посматрање, да дамо више појмова знања и да обогатимо децу у говору. Али овим смо у исто време развили мишљење, створили могућност за то ваше поискавање. Зар није сад тек боље, лакше, приролније да се тражи разлика између истинских ствари, речи и слика кад је разлика између животања, биља, минерала и других предмета и слика већ ту, стечена дугим посматрањем свега тога. Међутим разликовање слогова и гласова, та апстравност, доћи ће онда кад није у толикој мери апстрактно већ очигледно, кад му је и место по самој природности. Ето то је одговор на ваше чуђење. |

Кад су сви разлози ту противу досадашње припреме, која је само дресирала децу, а њихов дух навијала свакојако те свирао како му драго, онда зашто и даље да се држимо те дресуре, тога начина, који не упућује и не развија чулне радње, и који не оботаћава дечији дух стварним знањем% — Треба да пођемо напред, да радимо сувремено, природно. Ну до-