Учитељ

494.

врдне, ако погреши што, дете ће престићем

погрешку избрисатати, па исправити. Тога, |

на артији не може бити.

Дакле писање по таблици лакше је и зато треба деца прво да пишу на таблици па тек пошто се довољно извежбају, онда тек прећи на писање пером и мастилом. И моје је мишлење да треба прво деца ла пишу на таблицама докле већ- не свикну, докле не науче писати прилично добро па тек онда им дати перо, мастило и пропис. А то би од прилике било од друге половине године, кад се и буквар сврши већ. Овим би се начином поступно савладале тешкоће писања.

Што К. вели да су овако два посла, то је истина; али та два посла задају деци мање муке него онај један. Оно се може успех постићи и онако, али само са више труда и више тешкоће, а више тошкоће мора бити зато, што има мање поступности. И осем свега тога и ово: У почетку су деца невешта у свачем. Ту ће бити просипања мастила на пропис и аљине, биће пуно убрљаних руку, образа, носова и т. д. Тога ће истина бити и доцније, али у млого мањој мери, јер се деца већ свикну на неки ред, а боље умеју да пазе. на све.

Ето така је од прилике била наша пре__пирка о овој ствари. После овога К. остаде опет при своме мишлењу, а ја при своме.

Па ко ће сад да пресуди који је начин од ова два бољи, и који је од нас двојице има више права 2 Или, можда, оба ова начина не ваљајур Ко ће да пресуди

— Имаће ко. Нисмо ваљда само нас Двојица, који о овој ствари можемо разговарати. Има око 800 учитеља и учитељака, који о овој ствари имају искуства и који могу о овоме да кажу своје мишлење. — Зато се ја ево и обраћам свима учитељима и учитељкама и молим их, да 0 овој ствари размисле (ако могу и опробају) па онда, ко оће, нека преко нашег листа „ Учитеља“ изнесе своје мишлење о овој ствари.

Толико о овом питању.

А сад један мали предлог.

„Учитељ“ је орган „Учитељског удружења“ — орган учитељски. Њиме ми крчимо пут просвети, колико можемо, а њиме и сами себе узајамно усавршавамо. Но ово узајамно усавршавање може бити још у већој мери, него до сад што је било. До сада је у „Учитељу“ излазило разноврених ствари, али није се ни једна ствар из школске практике износила на претресање, па дао њој више њих пишу, као што већ рекох. И с те стране „Учитељ“ има једну празнину, можда малу, а можда и не баш тако малу.

Да је наш учитељски посао пун тешкоћа, то је већ сваки учитељ осетио на својим рођеним леђима. Те тешкоће савлађујемо сви, али сваки на свој начин. Што се тиче предавања, готово се може рећи: колико учитеља, толико разних начина предавања о једној истој ствари; један предаје овако, други онако, трећи опет тако, али мало друкче, четврти опет мало друкче и т. д. Сви ти разни начини сигурно нису најбољи, него је један од њих најбољи. Кад би се од свију тих разних начин могло извадити оно, што је најбоље, онда би се скрпио најбољи начин предавања деци; али како ће се тог — Кад би некако могли ми сви учитељи да се чешће састајемо, па у разговору да причамо један другом како ко предаје, да запиткујемо један другог о које чему — онда би нам то више вајдило него све педагогије и психологије. Е, али то није могуће, велите ви. Ако није могуће, није баш и немогуће. Ако не можемо да се чешће састајемо, па да се усмено разговарамо и договарамо, а ми можемо писмено. А ето „Учитеља“ па преко њега ћемо се разговарати и договарати.о Ако ко у нечему осећа неку тешкоћу, ако коме устреба да чује мишљење м других о некој ствари — нека се преко „Учитеља“ обрати браћи учитељима им нека потражи помоћи. На тако истакнута питања одговорио би један како он мисли, други опет како он мисли, трећи, четврти и т.д. Тако би се чула разна мишљења, разни разлози; видело би се како је боље и како треба и

| школа би од тога имала вајде, а и учитељ