Учитељ

неопходно тежећи еквадору, од године на | годину, од века на век непрестано односиле | огромне остатке морског дна. Уважени хе- | мичар Бишоф још је одважнији, пошто 01 држи да је готово У земљине површине покривено океаном и да услед тога растеће дубине од поларних ло еквадорских мора престављају скоро облик кугле. Разуме се, да се ово потпуно опровргне довољне су данашње поуздане мере за дубину; али то обара већ сам тај акт, што се на северном делу на северу Шптицберга налази одвећ великих морских дубина.

Као главни доказ да је доиста постојала. централна ватра обично се наводи то, што су услед рудокопве откривене дубине чија топлота постојано расти са дубином. Ова је ствар искуством у дубоким слојевима, довољно доказана. Али брзина, растења топлоте у дубинама врло је различна и зависи од циркулације ваздуха и воде као и од природе камења који састављају слојеве. Топлота се брже спроводи у сланцу него у граниту, брже у обичном металу но у диставцу, брже у бакру но у цинку и напослетку — брже у слојевима угљена но у металском камену. У артејским бунарима код Најфа у Виртембергу температура расти за сваки 10% метара за 190. У рудокопњама код Монте-Мази у Тоскани, не далеко од познатог Бораке-извора, узима се да топлота расти за 1 С. на 18 метара, а код Иркуцка у Сибирији топлота расти за 17 (С па 16 метара. У рудокошњама саксонских Ерпгебирга по испитивању Рајховим топлота. расти само 17 на 12 метра.

Још је незнатан део земљине коре пробијен. Дубља, али давио непроходна јама налази се тод Кутенберга у Чешкој чија огромна дубина износи 1112 метара. Најдубљи рудник у Ерптебиргу износи 625 метара, на Харцу 650 м., а угљени мајдан на Апердалу код Невкастела у Стафорлсиру допире на 661 метар у дубину. Али овај најдубљи рудокоп који су људи предузели, налази се на таквој висини, ла се

тек незнатно простире"испод морске површине. Највећа дубина која је до сад до- |

И

стигнута испод морске површине узима се ла је јама што је код најсалшког рудокопа, (код Миндена) и она износи 936 метара. Разуме се, ово је тек У бо полупречника земљипог. Било би, дакле, сувише, кад би се услед тако незнатног испитивања дубине хтео извести сигуран закључак на природу целе земљине унутрашњости и кад би се тврдило, да топлота — растећи стално од површине земљине до средсрвдне тачке досеже висину од 2000009 С. Исто би тако било непаметно и кад би се тврдило, да са растењем висине у атмосфери расти и хладноћа у истој сразмери, и да на висини од 1000 К. м. мора температура пасти на 2000, испод нуле. Незнатна, дебљина земљине коре не може се, дакле, никако доказати растењем температуре у јамама и артејским бунарима. Али и апсолутно одрицање централне ватре, као што се често чинило, није оправдано. Кордир, који је у незнатној земљиној кори нашао достојног размишљања, одредио је дебљину земљине коре у најмању руку на 120—230 К. м. Хопкине, који је узео у помоћ рачуњање, уплетавши појаве прецесије и нутације, мишљаше да ће моћи доказати да се земља у свима својим периодама морала показивати без централне ватре, пошто њена тврда кора не износи не мање од 1800—1200 К. м., т. ј., четврти или пети

део полупречника. Лаис је напослетку покушао да из астрономских истина покаже да је укочено стање целе унутрашњости земљине немогуће доказати. Али покушај Делониса, који је био подвргнут свима подобним условима које земља пружа, доказао је, ла се течности, које су покривене чврстим застиром, покрећу исто онако као и овај застор и да услед тога никакво рачунање не може решити течно или чврсто стање земљине унутрашњости. Хипотеза, коју Хопкинз н Сарторије из Валтерохаузена, чувени испиталап Етне, најбоље употребише при вулканским појавима, узима да не постоји никаква централна ватра, него се само налази зажарена течна маса на различним местима земљине унутрашњости и то врло блиско земљиној површини, а која постаје од стења што се једна о другу тару. К. Петровић.

њу 2