Учитељ

и малим. Делећи поједина писмена на, велика и мала са задржаним истим обликом налази оправдања само у лепоти. Да се разумемо.

Кад смо већ усвојили само један знак за један глас, а неби га поделили на велики и мали, каква би грдна монотоност била погледати на једној исписаној страни, где нема никакве разлике у величини, већ дуг све једна иста. величина! ( тога нас та пријатност у разноликој величини гони да променимо, али при том да остане један исти облик извесног знака. Дакле, ми нисмо противни да се после тачке и спочетка и у опште где закони једног језика то траже не пише велико писме, само трашимо да се облик писмена у тој промени величине не мења. Подајмо стилистици и естетици што је њино, а језику дајмо простог, природног и верног преставника у писмености!....

Из овога излази прво, да се, на основу закона о развитку писмености, наша слова реформишу тако да за један глас буде само један облик знака, са задржаном разноликошћу у величини без проме облика. Другим речима, му тражтмо, на основу закона историског развитка писмености, да се штампана слова укшну, и да облик појединих слова буде подједнак и за велпка и за мала писмена.

Ово довде што рекосмо подржава, нас историја и закон развитка писмености. Но ми ћемо покушати да пот-

ражимо још који аргуменат нашем захтеву. Највиши ступањ умнога развића то је, јасно разликовање појединих осећаја, у њиовој свези; другим речима, генералисање појединих осећаја по узро-

чној њиовој свези у целине. Овакво стање свести налази се код зрелих и развијених људи, а ми ово стање свести морамо претпоставити у настави код деце, при оваком стању наших слова, и то шта више у првим данима школског живота Јер дете осећаје вида од облака Б, 6, Б, 6, мора тачно разликовати и уопштити их по свој узрочној свези у једну целину, која је у овом случају глас 6. Није ли то очито убијање деце преговаривајући их с оним што није за њихФ! Није ли то противно свима наставним правилима Није ли то непозпавање природе човечије 2 А' Шта ћутите ви просветитељи народни који само знате да набадате гомилу материјала за школу без икакве критичке оцене) Шта ћутите ви подржаваоци старине само из „захвалности“ и „поштовања“ према њој...

У место да тежњу човечије унутрашњости за разликовањем и много струкошћу, за спајањем и јединством у многострукости постутно код деце развијате, као што то сама природа, ради, ви је са оваком многострукошћу облика (једног истог гласа) наших слова, одма развијате и претрпавате у опим малишанима, који са поласком у школу праве читаву епоху у свом животу, којима у првим данима изгледа све чудновато: и школа, и учитељ и скамије, и уређење у школи, па и сами себи чудновати изгледају који још и не разуму овај нови живот. У место да их лакоћом и

') Да ме неби овде ко год погрешно разумео примећујем да ја овде разумем то, да кад би се показала очима, неопходност да остану наша слова оваква каква. су у овој мн тостручној разноликости (у шта ја никако не верујем), да онда никако није | за Т-ви раз. кећ за старије, као и у ошште што би | Ја био мишљења, да се читање из [-ог раз, избаци,