Учитељ

Одмах се помислило на покушај да се павличанска наука уведе у Бугарску. Овај покушај није остао без последица. Њихова наука, коју су у почетку неговали Јермени, поникла је у малој Азији, и није била ништа друто него стари предње-азћски гностицизам, (који је у УП в. дотерао Костантин из Самозата) или још пре манихејизам. Византћски су цареви више пута сурово гонили Павлићане, којих је тада хиљадама пропало. Али ово ни најмање није шкодило ширењу њихове науке. Већ је у УП. в. Константин Котроним много хиљада сирских и јерменских Павлићана преселио у Тракију ради чувања граница. Најмногобројније беху њихове насеобине око Филипопоља, због чега ова варош постаде њихово ередиште на. западу. Год. 810. император Никифор даде им у Цариграду право грађанства. Из Тракије прелажаху павлићански учитељи у Маћедонију и Бугарску. У Х. веку имали су шест цркава, које беху назване по именима, старих вароши, споменутих у писмима св. Павла. Па и учитељи обично придеваху своме имену и име кога од уче-

"ника Павлових. Једна од цркава, ха2"00:Ко2о"о:, беше код Касторије на планини Пинду. Док је Симеон владао, Павлићани су мало могли успети у Бугарској; друкчије је то било за време Петрово.

да прве половине Петрове владе појави се у Бугарској као реформатор павлићанске науке, пол Богомил, и Јеремија зван. Његов рад никако не циљаше на потпуну измену хришћанске цркве, његову реформу не треба узети у модерном смислу те речи. Она, је била у томе, што је он, оснивајући се на старим дуалистичким начелима, (која, су Павлићани већ у велико променили), ова, начела дотерао више према Хришћанству,

10

И

и што је овај обновљени дуализом довео у релиђиозну систему и ојачао га чврстом ортанизацијом целокупне релиђијозне општине, Богомилска наука нити је каква нова вера, нити је постала цепањем од православне цркве. Њен је корен изван хришћанства; она. је само нов ступањ у постојаноме развитку источних релиђија, које су постале мешавином сирских, персиских и грчких погледа са хришћанским елементима, — и нов ступањ у поступном приближавању ових релиђија Хришћанству.

Богомилу није било тешко да придобије народ, (који тек од скора беше одвраћен од незнабоштва), за нову веру, која, слично старом словенском мату о Бозима и Бјесета, учи: да има два виша бића, тј. један добар н један зао Бог. Поврх тога Богомилови ученици, звани Богомили, постигоше својим строгим моралним понашањем не само поштовање, већ и многобројну странку. Они су били благих осећаја, уздржавали се јавнога викања и церекања, а разликовали се од осталог света својим лицем, од поста бледим. То им је давало светињички изглед, који обично на истоку од вајкада није без утицаја. Они се јавно нису одвајали од заједничке црквене општине, ма да су изјављивали да је њихова богомилска наука тачнија. Сами се никад нису називали Богомили, већ просто Хришћани. Где их је било у маломе броју, тамо су походили православне цркве и због тога су остајали непознати. Грци их називљу или по словенском „Љогомили“, или Евљите и Масалијани. Међу Словенима пак беху познати под именом „Бабуни“ или „Маникеји“, а у Босни „Патарени.“').

: 5) О именима Богомилм- види ХИП. гл. Јирече-

коге историје Бугар. народа.

(НАСТАВИЋЕ СЕ.)