Учитељ

| | |

добрима, обдари, ожени га једном племенитом Јерменком и на своме га двору задржа за страх цару Петру.

да тим букну нов устанак у западним областима. Најстарији Симеонов син, монах Мижамло скиде са себе монашко одело и прими се да предводи незадовољнике (929). Али ону брзо умре, после чега његова партија би у Епир еузбијена.

Сва ова несрећа није могла искоренити непокорност према слабој влади Петровој. Око 963 г. подиже се бољар Шишман са, својим синовима. Он је био пореклом из града Трнова на реци Јантри на подножју Балкана. Па и његов покушај испаде рђаво, тако, да је био принуђен повући се у западне области, али му опет испаде за руком да ове области (западне) одвоји од источних. На овај начин поста у Албанији и Маћедонији нова царевина под владом цара Шишмана ['). Од тада насташе дакле две бугарске државе, једна на истоку а друга на западу.

Унутарњој несрећи Петровој придружи се са свим неповољна промена, односа према суседним земљама. Чеслав обнови Србију, чију је самосталност уништио Симеон. Чеслав на име побеже из Преславе са зароб-

_ љеном властелом и растурене Србе уједини

под врховном влашћу византинском. Па и Печењези пођоше Бугарску да пљачкају. Ово је било по наговору руског кнеза Игора за време његовог похода на Цариград (941 г.) зато што су Бугари били византински савезници. Маџари пет пута прокрстарише Бугарску, да пљачкају византинске покрајине. И тако је све више и више опадала сила Бугарске. | Па и у духовноме животу бугарскога народа настаје за време цара Петра прави устук. Под Борисом и Симеоном видимо просвећене и одушевљене учитеље окретног и младићског духа, где беседом и пером шире просвету у народ — видимо Климента, Константина, Јована Екзарха и др. Под Петром преовлађују људи суморнога, духа,

2) Ова чињеница за своје откриће треба да захвали разумним комбинацијама Дринова; ст. 50.. 60., где има и доказа за то.

који се из људскога друштва повлаче у неприступне шуме и планине, да би тамо аскетски, што оштрије живели, а пера се нису ни прихваћали. Најзнатнији од њих беше Јован Рилски, доцније бугарски патрон. Рођен у селу Скрину, у области соФпској, провео је своју младост као сиромашан пастир. По смрти својих родитеља ступи у један манастир, који на скоро остави, и оде да живи усамљено на висовима планине Рила. Ту живљаше у почетку, двадесет година, у једној тамној пећини, за тим у дупљи једног раста, а назад седам година проведе на једној неприступној стени, под којом је сада величанствени рилски манастир. И цар Петар је овог пустињика, једном походио. Јован је умро 946. у својој седамдесетој години. У исто време с њиме била су у северној Маћедонији још три исто толико славна пустињика, (јеремита). Прохор на реци Шшини у јепархији сколљанској, Гаврило на брду Љесновском код Кратова, Јоаким у осоговским бреговима, на Сарандапору. За успомену на ова четири маћедонска пустињика беху подигнути манастири, који су у време слободе били огњишта, просвете, а у доба турског јарма, уточишта литературе и словенскога живља.

Док су се аскети бавили на планинским висовима, дотле се у народу све више укорењавала, нова релиђија, наука богомилљска. Пет столећа југословенске историје нераздвојно су скопчани историјом Богомила. Богомили се из Бугарске раширише по целом полуострву балканском међу Словене и Грке, па и даље по Италији и Францеској. Да бисмо могли расветлити извор и оценити садржину њихове науке, морамо по из далека отпочети. Тек су у претпоследњем деценијуму ова питања темељније испитали Руси: Осокин, Голубински и Левицки; Југословни: Петрановић и од свију најбоље др. Фрања Рачки. Па опет остају да се одгонену многе загонетке.)

). Расправа Ар. Фр. Рачког: »о Богомидима и Патаренима« у »Раду“ југослов- академије. УП, МУКЕ у

Голубински. 154. Тамо су сви извори тачно описани.