Учитељ

хом светим, но вином и ракијом, а како за, ракију и вино треба злато, —- а од злата у учитеља нема семена — то ће учитељ остати празних руву: не ће успети! И опет за учитеља не ваља !

Ако се учитељ замери кмету или његовом бирову — не ће добити ништа, од школских потреба, а родитељи ће се наговорити да не шаљу децу у школу. Успеха нема. Ревизор даје оцену: рђав или слаб. Ето несреће по учитеља. Неизмерна је пак штета ако је то четврте или пете године; јер тада губи све пређашње године. Помислите да се то може десити и друге и треће петице! Не ће ли учитељ прецрћи пре времена и то све с тога, што није у стању да прогута сво светско дивљаштво и сву светску неморалност, па да место дивљаштва, и неморалности изнесе ревизору само анђеоско лице2!

Не треба ни то заборавити да се учитељ кмету понајчешће за то замера, што није имао да плати и кметову или бировљеву ракију! Заиста важан узрокР!

Што вреди за кмета и његовог бирова, то вреди и за родитеље ђачке, а за више власти и много више.

Који је човек Поле познат са, школом, њеним радом и њеним животом — зна, да успех учитељев. зависи више од туђе но од његове воље. — При свем том наши се виши кругови и претпостављени врло строго понашају према учитељу. Они сво светско неваљалство приписују учитељу. За све светске грехове учитеље криве. И шта вшше — поставили су услов да учитељ своју чемерну повишицу може добити само тако — ако укроти све светске страсти, и сво дивљаш-

тво, и неваљалствза своје околине: иначе не!

Кад се по вишини суди — онда се може са сигурношћу рећи, да су постављени услови, који се никад испунити не могу.

Прекомерна изостајања од школе, ненабављање деци школских потреба, неоправљање школе, ненабављање дрва и писаћег материјала, непогађање слугу — јесу само два три између стотине узрока, који дају учитељу, — при свом његовом самртном напору да постигне добар успех — слаби

рђав успех у сршским школама, а о влашким ја не умем говорити. — Знам само то сигурно да сам прве године свог учитељевања —- при најжешћој љубави к свом послу — добио у влашком селу успег никакав. — О осталом у влашким школама не умем говорити; јер сам много поборавио и треба ми сећати се. Но ево среће да се не морам мучити. Што ја да говорим о нечем, што сам видео, чуо и осетио још пре седам година, кадто боље зна и осећа,

онај који је сада тамо. Тај је најдостојнији изабраник „Н. Ст,“ писад чланка, „Из Учи-_ тељског Ири у 88. броју од ове године.

— Онје лепо почео писати. Ако тим тоном и том озбиљношћу настави започети посао

— даће нам за иста красних података 0

школама у влашким селима.

— Ја само ово кажем: две трећине. услова за успеђ учитељев у туђим су рукама, а само је једна трећина у његовим рукама и то — у "сраским, а не у влашким тиколама.

г. Шта бих рад био бити2

Кад би се свакоме дало да бира, шта, хоће да ради — ја бих се латио улоге „трибуна“, народног. „Играо бих ону улогу коју је играо „преславни“ друг млађега Граха.

Следствено свом програму — предлагао бих да се сваком плати онолико колико би он сам желео, а ја бих постављао само услове, и то такве, који се никад испунити не могу.

И тако бих сваком дао што жели. Задовољио бих све. Ал како 2

По поменутом свом начелу предложио бих: да свањи лрактиканат може добити плату „од 5—7.000 динара годишње (кад постане окружни начеоник, а то ће бити кад се умрли из гроба дигну).

Чадовољих практиканте с тога, ћу сад прећи на учитеље. Њих има више. Више и раде. Боље ћу их и наградити. Тако ћу предложити : да учитељи добијају повишицу у 100.000 и словом велим у сто хиљада, динара, (и то сви скупа, а у размаку само од сто година).

Кад би се ови моји предлози обнародо-