Учитељ

плина школска не може и несме да буде материјална, но морална. Дакле, физичком силом и командом не улезају се осећања љубави, поштовања и поверења.

Стари су рекли. „Управљај паметно дететом, јер оно ако се не покорава, хоће да заповеда“. Управљач треба да је вешта ; јер је пут наставе дугачак, а пут је примера кратак и сигуран. Децу увек више дира оно, што виде, "но оно што чују. Дуга мудровања са, голим речима мало их дирају и убеђују; њихна је логика проста, па за то воле ствари, а не речи. Глас наставникових дела јаче на њих утиче, но глас њиних уста. Не треба се одавати илузији, па држати да су деца проста, да бог зна шта не разумеду, и да слабо памте. На против баш: органи су њиних чула примљиви, инстинет њин за чудо осетљив и веран.

Они су уједно и контролори и подра-.

жаоци. Од њихних јасних очију немогу наставници сакрити и најскривеније тајне свота живота, па ма како у томе обазриви били, ониће их докучити и у њих пронићи. И тада ће узалудна бити свака поучна настава. о моралу; јер ће деца на речи иаставникове апеловати њихним делима. алостан је положај наставников онда, кад му се деца стану посмевати и подражавати му; јер то је школско зло, које проникне у мозак и кости; то постаје друга природа дечија, и остаје целога њихног живота.

Младост се, вели Квинтилијан, привија свакоме лицу, које је уз њега, па тако расте и образује се по његовом начину; и кад се дете по речима Платоновим привикне подражавању, онда то постаје друга природа, и промени

40

у детету сву унутрањост и спољашњост, — говор, тон, карактер, навике, ход, смех итд. Ни један глас не дође до њихног ува, а да они на нега пе даду одјека: дакле подражавање је једна црта дечија. Па за то ту црту и треба наставник вазда да има на памети, те да што-тод ради, ради онако, како би му сви поступци његови били само : добри примери за његове ђаке, а не да се мора деци саветовати да она раде само оно, што говоре њихни наставници, а нипошто да нераде оно, што они раде.

Сваком насвавнику предстоји велика борба; јер он мора пре свега да се бори са оним непријатељским елементом, кога уноси у школу сама породица, кров личност ђакову, — а то је са најразноврснијим селоностима и навикама саме деце, које су накупљене

Њо кући и у околини ван куће. А

утицај околине познао је на себи сваки, који је живео и живи у њој. Тешко је заиста васпитати књ препородити опу децу, која су од колевке живела у заразној атмосфери, па су из исте сиса» ла полако и споро, но стално и неосетно јак морални отров, који је се разлио и ван њуће, по улицама и пијацама, по забавама и по књигама. Уобразиља, срде, памет, све је то отровано и заражено. Па и ако се у ђаку, при улазку његовом у школу за неко време притаји тај огањ, покривен пе. пелом; опет ће се он првом згодном приликом разгорети, и не само штоће жећи онога, у коме је дотле тињао, но ће опрљити и многе који буду у његовој близини. А против те заразе не помажу празне речи и моралне поуке, ту треба дело, — безпрекоран пример.