Учитељ
други пут и трећи пут, Он му говорио да излази у поље и да иде ради себе. Аја опет оно у шкоди. Он се онда наљути, па га стане тући и питати, који га научио на то Оно рекне:
Отац ми казао да се ја упоганим у школу, ша теби Ће то да смрди и тако ћеш да ме оттустиш из школе.
И баш то дете није отпуштено већ задржано и било је први ђак.
Ето примера. Па да код тако гнусно измишљених начина, остане човек благ, да се не наљути, да воли школу и овакве људе, Никада. И код оваких примера да напредује просвета, да се заводи обвезана, настава; Никада. Ово што се данас овако кубури просто је крпеж, кроз које зијају
94
грдне провале, које се не дају закрпити. Зар да се учини неки напредак онде, гди се школовање сматра као нека, служба, која се мора тек ради Форме или ради воље нечије служити; Овде се не сматра школа као расадница просвете и као добрвољни завод, већ као војна служба, и ђак се зове тако само по имену, а у ствари он није то, већ нека Фигура, која чека дан по дан да му изађе рок службе. 0; „запева випрпењаз“; Просуло се, просипљу се и просипаће се млого речи, али се тиме ништа добити не може. Ништа од свега овога, до год сене пође другим путем, па ма било за неко време и странпутицом. Ми — учитељи, овоме крају ништа не помогосмо. Место да помажемо ми одмажемо, а то ћу доказати, НЕ Ст
КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕАД.
»НЕ ДРУЖИ СЕ СА СВАКИМ“.
ПРИПОВЕТКА СА СЕЛА.
НАПИСАО
дим. ј Михагловић Уч.
(Види «Хр. Весннк» за 1889 г,, св, Хп.)
Између многих бесмислица, које у Хришћански Весник улазе, ушла јен ова „приповетка, са села,“ из које се види то, да писац није ни најмање познат са сеоским животом, а нарочито са општим карактером · деце; — о приповедачкој вештини да неговоримо. |
— Да укратко пређемо овај чланак,
У самом почетку писац овако вели:
Јесење је доба. Лишће је одавна пожутело и опало и т. д.а утрвеним путићем поред џбунова иђаше невесело и забринуто Радомир, — дечак од својих 15 год. мати му је умрла и, т. д. па је сад сироче.
Али се у томе зачу глас: Радомире, Радомире оди овамо! Радомир се упути тамо од куда је глас долазио, — кад тамо а оно га зове нека, сеоска. вуци батина, — Милан. Радомир се јада Милану како нема, ни
оца ни мајке, како је — сироче! и. т. Д. А Милан га, саветује како да живи, — да. краде; и у томе се растану.
„Већ је сутоњ. Поветарад тихо ћарлијаше и у томе зашушташе поред пута (путића) „кукуруви и оближни шумарци“.
За иста красан израз, али само кал би се слагао са оним: , Јесење је доба, лишће је одавно пожутело и опало“!— А од куда у јесен кукурузи кад јеи лишће пожутило и опалор!.
У трећем одељку писад карактерише свога Милана: он вели да је „Милан био син богатијих родитеља, али је још као дете био врло не послушан према, својим родитељима“. Кад су га дали у школу није (х)утео да учи, него после кратког времена остави школу и остане код куће али ниту није хтео радити, него се стане дружити с децом, која нису била баш „чистих руку ;“ кад му је било 17 год. поред толике богаштине код своје куће — почне красти и село се наскоро много бојало од њега!
Кад је оно Радомир хтео да прође поред њега, па чувши да је овоме Радо-
о аи
а:
За а сав а а анаа
ас он Улићи