Учитељ

су остали Ево одговора. Код свију Влаха уобичајено је да сем куће у селу имају још и салаше; који један, који пак два, према потреби. Чим спне пролеће, сви се крећу на салаше. Код куће ништа не оставе. Стока им је с њима и то по неким шумама или потоцима брсте брс или кида тек помољену травчицу. Сви су тамо. Код куће ретко силазе. Новости никакве не чују, а и не тичу их се. Изгледа као да је код њих девиза: „Њавим да једем“. Тако се бар мени чини. Ко има два салаша, он се сели сместа, на место, са салаша на салаш, како му кад потреба и рад захтевају. Дају „цару царево, а богу божије“. Друго им се и не тражи; а они друго не радо и дају (као нпр. ђаче у школу). Зар није то налик на номадаски живот ' Огрешио би се кад би цео румунски живаљ — за све Влахе, оваку карактеристињу изнео. Има их истина, мора се признати, и свеснијих, који не уступају ни Србима али су ретки. Срби су колико толико живљи, веселији и образованији па ма било и погрешно. Али Власи оу остали на ниском ступњу образованости. _ Што су такви томе нису они криви, Њиов језик, који је друкчији од већег дела народњег – књижевног; живот, наслеђен од деце и оца; народност, које се они чврсто придржавају ; обичаји, који у њима владају; природа у којој живе и т. д. гоне их да буду необразовани. Највећу препреку де се у њих усади образованост, чини им језик — говор. Да се тој највећој препреди стане на пут, да се дакле Власи одуче свог матерњег језика и да се науче срп-

коме заведене су и по њиовим селима, народне школе. Тим се хоће србизирање румунизма. Ковачи просвете старији и новији — мислили су да треба, само навити један параграф, па да важи за све једнако. Дакле, они су уредили параграфе и тиме скројили закон за оба живља једнако. Но да се мало запитамо.

Чиме и (ако наши организатори шире просвету ' По највише школом и школовањем. Они заводе како по српском тако и по влалком живљу школе, шаљу — управо гоне — учитељ, да тамо онако тчето образују како српчиће твко % влашчиће. К лепо : Учитељ мора ићи за лебом — мора ићи у Влахе. Оде тамо. оче да прикупља деду и разуме се, прва му је реч, да запита дете како му је име. Место одговора на питање оно му рече: „нушћу». Запита оца, како је име детету, али му и он одговори мало више но дете. Он му рекне: „нушће србешће“. Е, па шта ће сад да се ради! Учитељ, ако не зна влашки мора тражити тумача. Али оће ли тај тумач остати преко целе године у школи Сме ли други, сем учитеља, да ради у школи — Не сме. Е лепо: најбоље је да се учитељ сам учи влашком говору, па после да товори с децом пола влашки пола српски и опет да постигне успех. Рецимо да се и то постигло; учитељ је научио влашки; деца су научила српски, научила читали, писати и рачунати. А још% Даће бог још. Најпосле рецимо да је дете поред читања, писања и ра-.

чуњања, научило још нешто из зем-_

љописа (бар о океану или и више што

"су, разуме се, шпанска села за њега)

историје српске, познавања природе

ПУНИ У а