Учитељ

и т. д. Па рецимо, да је и за три, или за четири године свршило школу. Где ће саде! На салаш, у планину, ван села и људи, ван родитеља, за стоком — у пустињу. Јест у пустињу Тамо ће се као чобанин да се још усавршава и да се образује умно и морално!!% Ено га влашче, бивше ђаче, где седи тамо на стени и чува овце. Ајде да га затркајемо за које шта, да видимо само да ли зна српски. „Помози бог дечко.“ — Мулцам ду Митање.“ „Чије су ово овце“ Нушћу ербешће“. „Чији си тид“ — „Ама пушћу србешће ниш кум“ Е сад реците да је школа имала утицаја на њ. Две године како је оставило школу и већ заборавило српски, а за знакове читања, писања и рачунања и да не питамо. ТХИ, да грдне срамоте за нас!! Тхи, школо и учитељи, шта сте радилн' што сте упропастили толики народ '

Да видимо, ко је томе крив. Учитељ не зна добро влашки ; није научио дете т. ј. није му развио ум није му разбудио ни жељу за науком. Оно је морало у школи силом да учи и то мајмунски, подражавајући — механички. Знамо да механизам после кратког времена излапи заборави се. Рећи ће неко: «учитељ је крив што није постпуно и методички радио“. Баш у центар! Молим за стрпљење. Није крив учитељ што се родио у српскоме елементу, па не зна влашки. Ја ћу одмах изрећи ко је крив, па ћу то одмах и доказати. Криви су сви они који управљају школом, који јој кроје капу — организатори. Кажите ми по души, где може за две народности, за два језика, по

стојати један исти закон.) Где је то било Нигде; само код нас. Код нас је организација школа једна иста за. оба језика живља. Само еврејска и швапска школа у Београду, мислимо, а и биће, друге организације. Овамо пак: исти број година, исти предметт исти начин предавања, исти се успех тражи, исти шести итд. све исти. Не гледа се на, народност, на језик, јер је то споредна и мала ствар. Више се пази на један живаљ, а мање на други. И баш се више пази на живаљ, коме не треба обраћати веће пажње, дакле, више се пази на српске школе, а мањена влашке. То је неправда а и нетактичност. Оће се школом посрбљавање, а не поклања јој се пажња. Зар то није велика погрешка. Г. Др. Никола Петровић у свом извештају о основним школама, београцким вели: „Кад се буде спремала школска литература за основне “школе не сме се не водити рачуна о деци разних крајева. Не могу се врстати у једну категорију деца источних крајева Србије и Шумадије. „Даље говорећи о учитељу да треба, да буде спреман и мајстор у свом послу те да се одржи своме позиву и дужности наспрам деце и школе вели: «да такво учење треба и други систем завести у целом животу основне школе“,) А пошто школа живи међу два разна услова, то сеона мора управљати према условима, према народностима. Ако се оцељује успех једнога живља, друти се пренебрегава. Ево доказа, живог примера: „Изасланик М. П. и

1) Овим не тражимо државу у држави. Будите мало стрпељиви,

2) Просв. Гл. год П, св. 18. стр. 467.