Учитељ

156

„прошло је наше златно време“. Запитајте их како им је то златно време : и ви нећете одговора добити, но ће те ипак из издаха разумети, да се они сећају оних дана, кад је по која ока кафе, глава шећера, или какав други дар о празницима падао, од родитеља; кад је „приват“ дават, кад су у „косту“ ђаци држани ит. д; — што је све довољно било, па да наставник благо и умилно погледа синчића и стави га за пример „благонравија и приљежанија“ целој школи. — То су створења, која су зачамила у димној атмосфери; са прогрушаном су косом, и говоре само о домаћим потребама, неприликама и незгодама разне врсте; као и о томе, како треба угађати и клањати старешинама ; како то ништа немари трпети подсмевке од ђака, и од кога хоћете, само да се не изгуби

комад хлеба, и да се не измакне какав | подарак од родитеља. Они су у кући.

робови својих жена, у школи су робови директора, у општини и грађанству свију и најнижих власти, којима пузе до понижења људског достојанства. Они пију и играју као и они на пред поменути; но пошто су слабог карактера, никад не смеду у механи зору дочекати, а нграју увек под изговором, што случајно није било четвртог, или што се није могло изаћи из хатара. Настава им иде по књиги од речи до речи, без икаквог „сујемудреног“ објашњавања, одајући потпуно поштовање свакој напечатаној речи. Читају само не опозиционе новине; са којима се понашају пажљиво, и са неким особитим „благовјењем“, из све душе верујући свему што је ту у њима напечатано. Свакој су новости смртни

непријатељи ; на сваки се слободнији разговор, ако само не могу да се одатле уклоне и извуку, — одзивају са неким стереотипним осмејком, који им унутрашњи страх и претрнулост издаје ; служба им је сретство да изране породицу; изношено одело сав ми је накит, и заштеђена која пара за црне дане сва им је утеха. Разговарајући с њима, мораш се сам залитати : „да ли и ова створења нису негда били људи“ — У срцу ти се стужи, кад помислиш, колико треба душевне топлоте, па да се не зачама и не изгуби осећање човековог достојанства, — да се одржи карактер. —

У четврту грану долази најмањи број наставника, а то су они, чију личност кад погледамо, омекша нам се тешки утисак, који је у нама произведен, кад смо гледали наставнике из прва три реда. Тешећи се вером у небески промисао, који свакоме даје свој крст према његовој моћи; и познавајући своје достојанство, као васпитача оних, о којима је речено: „Пазите да не презрете ни једнога од оних малих;“ — они знаду да никад место не краси човека, но човек место, те добродушно сносе своје обавезе и у најмањој паланчици, као да суи у престолници, и ако не у друштву каквих великаша, оно у друштву своје породице у кућимну школи. Нежност и деликатност њиног срца, и љубав према ближњима, даје им средства да благодетно утичу на деду и околину у којој су. Они воле људе, и сажаљевају њихне махне и недостатке; али се нигда не бацају у наручја, и не падају пред ноге кога првог сретну, и не траже да свежу са њиме дружбу потврђену картама и дру-