Учитељ

садржина педагогије као науке, на какве се разделе и подразделе дели пеДатошка наука, у каквој међусобној свези стоје сви ти одељци, у кратко, какав треба да је програм педагогије као науке; и, на послетку, треће, које место педагогија као наука заузима у групи осталих наука. Ето то су питања, која ћемо покушати да разрадимо у овом чланку. Код сваке науке, па ма каква то наука била, најглавније јо да се зна ово троје: предмет, којим се иста наука бави; распоред материјала, који та наука треба да обради; и, на послетку, место, које та наука заузима међ осталим наукама. Ето то је све, што ми оћемо да кажемо односно педагошке науке.

Могли би одмах да пређемо „на саму ствар“, али неће бити згорег, да се претходно мало боље обавестимо о једној ствари. Ми рекосмо, да се педагогија може схватити и као наука, и као вештина. Пошто многи о вештини имају неки особити појам, као о нечему што се битно, у суштини својој, разликује од науке, то ће се — сигурно — многи читаоци чудити томе, што ја, узимам да је педагогија у једном случају наука (као системисано знање), а у другом вештина (као један практички посао, који је потребан у свакидашњем људском животу, као један занат). Али док виде у чему је ствар, мислим да се неће чудити.

Под вештином обично се разуме мувика, сликарство, скулптура и архитектура. И разлика, која постоји — као што се обично узима —- измећу науке и вештине, састоји се у томе, што је предмет прве — истина, а друге естетично осећање, укус, оно што је

162

лепо. Дакле наука тражи истину а вештина оно што је лепо; и ето у томе је — по обичном разумевању — разлика међ њима.

Али овде има неколико ствари, које ја — просто на просто — никако не могу да разумем. Пре свега, да ли само живописац, или музичар, или резач кипова треба да вадовоље естетички укус ! Зар људи не траже то исто и од кројача, столара, и сваког другог мајстора ' Тежња за хармонијским и лепим усађена је у човековој природи, и код сваког човека, који је нормално развијен, међ осталим осећањима налази се и естетично осећање. Разуме се да је и то осећање, као и свако друго, код једног већма развијено но код другог али, поред свега тога, не може се порећи, да је то осећање једна битна особина, човекове природе, особина која се мора налазити код сваког човека, правилно развијеног. (С тога човек у сваком послу свом — било то прости и обични занати, или вештине (узвишени занати) —- тежи да поред целисходности и корисности задовољи и сввје осећање лепог. Дакле није задататак само вештине, да задовољи чевеков естетички укус, већ је то задатак и сваког другог људског посла.

Можда ће те рећи: али само су вештине, којима је задовољавање естетичког укуса једини задатак. И то није истина. Сликарству је, н. пр., главна цељ, да се сачувају и лдоцнијим поколењима ликови извесни личности или предмета, којих тада неће бити, а сететика је сликару толико исто цељ колико и вашој куварици, која гледа да равним зачинцима што лепше украси „ринфлајш“. Или да узмемо за пример