Учитељ

168

архитектуру. Зар ту целисходност и корисност нису готово пречи од лепоте Па да промотримо, на послетку, и музику — најапстрактнију вештину. У чему се састоји суштина певања ' Шта је певање, само по себи, По нашем разумевању, певање је израз радосних или жалосних осећања, исто онако, као што је говор израз мисли човечијих. И у колико у говору каквог Филозофа, који је у исто времо и добар стилиста, има естетике, у толико је има и у певању. Или тачније: у колико лепог може да буде у сваком послу, у свакој радњи човековој, у толико га може бити пи у музици, и у свакој другој вештини.

Резултат је свега то, да се вештине битно не разликују од ма каквог другог посла људског. И у томе смислу и педагогија је — као практичан рад једна вештина. Као што кројачу каквом треба подоста времена, док сеу своме послу толико извешти, да лако може задовољавати захтеве и целисходности и естетике, исто тако и васпитачу или музичару треба доста времена и стрпљиве практике, док у своме послу постане вештак. И тако дакле, у колико је кројач какав или обућар вештак, у толико су то и васпитач, музичар, сликар и др. „уметници“. Можда се какав педагог или какав виолиниста, — уметник мрште на ово и није им по вољи, што и упоређујем са обичним ванатлијама, јер они мисле да су нешто „узвишенији.“ Али шта им знаш помоћи им не могу. Ја нисам крив што и они, у самој ствари, ништа друго нису, до бољи или лошији мајстори од свог заната ; и с тога нек се ни најмање не љуте на мене. Ја и сам веома уживам слушајући лепо певање или

свирање, или посматрајући какав вештачки израђен живопис (бар више уживам, но кад посматрам какав лонац, или ципелу какву), и с тога и сам некако инстинктивно осећам , као да су све то „узвишенији“ послови од обичних заната. И да би то своје осећање подупро каквим логичким разловима, те да тако буде потпуно задовољено, ја сам се мучио и мучио, само да би нашао какве битне разлике међу обичним занатима и вештинама, међ обичних мајсторима и уметницима. Али бадава, успеха не могох постићи ! Све ме је то веома јако ожалостило, и дошло је већ било да се ломи: ком ћу се царству приволети, да ли земаљском или небесном ; т. ј. да ли да попустим осећању, које вештина ставља над 0бичним занатима, или да допустим да преовлада разум, који и једне и друго ставља на једнако. И ја прекрших — реших се на ово последње. Да ли

сам добро учинио, или не — то не знам; али сад се већ нема куд шта, је ту је. Што би — би!

И тако, дакле, вештине су — у суштини својој — то исто, што и оби-

чни занати: практичне радње, којима је цељ намирење разних људских потреба. Те потребе могу бити разне : да се засити желудац, да се однегују и васпитају своја деца, да се човек склони од ладноће, де се даде израза каквом унутарњем осећању, које се налази у напрегнутом стању (певање и кукање), и т. д. Али та разноликост тих потреба, које треба подмирити, ни најмање не квари општи смисао наше поставке, по којој су и вештине само занати извесне врсте. И у томе смислу и педагогија је, као практичан рад,