Учитељ

155

једна вештина, један занат. А оне | нима перспективе, сенчења, о сложају

поуке о томе, како треба да се врши педагошки посао, и шта треба да му буде крајња цељ, — поуке системисане у логичну целину — то је педагогија као наука. И у даљем разлагању свом ми ћемо о педагогији говорити у овом последњем смислу.

Да оволико говоримо о педагогији као науци и вештини — нагнало нас је погрешно мишљење једног нашег друга, Косте Николића, који је ту скоро, у 5. и 6. бр. овог листа, а у чланку „Педагогија је наука“, говорио о истој овој ствари. Већ из самог наслова. („педагогија је наука“, а не вештина) види се како наш друг о свему овоме мисли. Све се то још боље види из ових његових речи при завршетку чланка : „Ово су најопштије црте, којима смо хтели да покажемо неоснованост тврђења, да је педагогија, вештина“ (6. бр. стр., 87). Али наш друг Коста узима да оно, што је вештина, не може бити наука, а исто тако и обратно. То се види из ових његових речи: „Нијекање да је педагогија наука иде у прилог педагогије као вештине. „Она је вештина, којом се деци даје знање. Њена је суштина, умешност, са којом се она налази око деце, утичући на њих образовно“. Први и последњи разлог против педагогије као науке, и за педагогију као вештину.“ (5. број, страна 69). Дакле онај, који педагогију схвата као вештину, он тиме у исто време одриче, да може бити педагошке науке. Доиста чудно разумевање ! Ето сликарство је, н. пр. једна вештина. Али зар не може у исто време да постоји и једна засебна наука, која би говорила о зако-

боја и др., управо о свему ономе, што један сликар треба да зна! Рећи ћете: али о свему се томе говори у оптици. Да; говори се и тамо о томе, али само без икаква обзира на сликарски занат; и од разних закона оптике наука о сликарству изабрала би само оне законе, који специјално имају вредности за тај занат, па и о тим законими та наука не би говорила, колика је важност њихова међ осталим Физичким појавима, већ би просто казивала, како ти закони најкорисније могу да се употребе при сликању. Управо та наука о сликарству имала би све особине, које су карактеристика свију примењених наука (агрономске науке, примењена механика, медицина, педагогија, технолошке науке и др.). И поред свега тога сликарство, као практичан рад, и даље би било вештина.

Али писац чланка „Педагогија је наука“ сматра да оно, што је наука. не

може никако бити у исто време и ве-

штина. Па према томе и педагогија, ако је она само наука, не може бити вештина. „Она је (педагогија) вештина, којом се деци даје знање. Њена је суштина умешност, са којом се она налази око деце, утичући на њих обравовно“. Па зар то није истина, кад се само педагогија узме као практичан рад једног занатлије, који се зове васпитач % Али писац горњег чланка друкчије то разуме. За ту одредбу педагогије он вели, да је то „први и последњи разлог против педагогије као науке, а за педагогију као вештину“. И он сад устаје да брани педагогију као науку, а да би то постигао, он — по

"своме нахођењу — треба само да до-