Учитељ

165

каже, како педагогија није вештина, и — ствар је тотова: педагогија је наука. И прва половина чланка у главноме је томе и посвећена: да се покаже разлика међ науком и вештином, и да се изнесе како педагогија има особине науке, а не вештине.

Кво како писац горњег чланка, наш друг Коста, разликује вештину и науКУ ЈЕДНУ НОЛ друге а. укус — то је суштина, на коју се односи сав његов (вештаков) рад; а то и јесте битна разлика, којом се свака наука разликује од вештине. У првом случају предмет је пзучавања одређен, у овом другом — неодређен.“ (5. бр. стр. 60). Али све то није истина. Свака вештина има свој одређен предмет, којим се бави. Предмет је музик е: давање израза унутарњим осећањима, помоћу гласова, хармонијски сложених ; и. т. д. И зар глас. боја и др. нису одређени предмети (или појави), којима се поједине вештине баве" Дакле у томе између науке и вештине нема ни-

Ња неки

| какве разлике; како поједине науке, | исто тако и поједине вештине, имају | своје одређене предмете, којима се баве. Исто тако и она друга карактеристика — укус естетички — није особина само вештине. Човек за укусним и лепим тежи како у вештипи, тако и у сваком другом занату, па и у науци тако исто; а све је то лако разумети, кад се само узме на ум, да је естетичко осећање једна битна особина човечје природе, особина коју човек те-

_ жи да задовољи свуда и на сваком

месту.

Него довољно о свему томе: Мислимо да је сваком јасно и очигледно, да гбвор о томе: да ли је педагогија наука, или вештина — просто на просто — нема никаква смисла. Педагогија је, по нашем разумевању, које смо -— како се нама чини — довољно објаснили, и наука, и вештина. И сад можемо прећи на саму ствар — на говор о педагогији као науди.

| (НАСТАВИЋЕ СЕ.)

- „= -ие- -- ____

мназије.

(СОВРШЕТАК.)

Човек може дати план и правац мнотом што чему из видне природе, да се по томе плану развија и расте, наприлику воћу, цвећу и тд. Али не може заповедати ; јер унутарња снага и сила припада самој природи, исто тако и школа живи својим животом ; Форма и облик у коме се тај живот школин изказује, зависи од плана наставниковог. Живот је школин састављен из живота наставниковог пи живота ђачког. Наста-

ВНИК је дужан да изазове и покрене

тај живот чисто природним средствима, а ђаци су дужни да га развијају. Само се по себи разуме, да ђаци и наставник долазе у школу живи и да ту живе; но какав треба да је тај живот и једних и другог, па да и школа оживи, да и она добије свој живот '" Преставимо себи ово: ђаци су се искупили и наставник је међу њима, дакле оба су живота ту. Но је ли то доста, па да можемо рећи: Ово је школа и ово је њен живот: — Кад није, која