Учитељ

166

је од тих двеју страна дужна да се прва појави, у чему и како" Јер док су оба та живота сваки за себе, и не показују узајамног утицаја један на другог, ту о школском животу нема још нн помена. Докле год наставник оставља на миру ђаке, а ђаци се необраћају њему, све је то дотле само један скуп деце, која стоје под пасивном присмотром тако званог наставника, а под активним утицајем својих још неразвијених другова. Као што видимо дакле, "инцијатива школиног живота мора да прицада наставнику; јер само тада, кад се та два живота узајамно дотавну, и разумно покрену, онда настаје живот школин, и онда школа живи, и тек се тада виде посљедице њеног рада. Џа кад је то тако, онда се очито види, да наставник мора да има најпре промишљен и удешен план, по коме ће моћи и умети да изазове и покрене тај живот. Јер кад се у природи све развија и иде по строго означеном плану, зар онда разуман човек без плана, и на терсуме ради '" Зар се у томеи не састоји главна задаћа науке, да 40века упути, те да оно што ради, ради смишљено и по напред у памети својој састављеном плану '

Наставник ће улепшати школин живот, ако не уздржи себе за непогрешива, горда и надувена; ако у настави буде строго обазрив и сам на себе добро пазио; саображавајући вазда своју вољу и своје жеље, вољи и жељи својих ђака. Накратко, од наставника се тражи да он пре, но што почне пазити на ђаке, да пази на сама себе; тражи се савесност. Јер савесно вршење своје · дужности, више ће ђаке расположити, па ће се и доцније у животу тога до-

бро сећати; као што ће им ма и најмања цртица несавесног рада наставниковог на свагда у памети остати, и кварити у њима најбоље побуде и намере. За то не савесно учињене погрешке и махане наставникове, немогу забашурити најбоље способности педатгошке. Избавити школу од несавесног наставника, значи цело доцније друштво сачувати од покварености; јер зараза несавесности од стране наставникове, утиче јаче и сигурније на ђаке, што је он у њихним очима пример и углед већи но што су остали људи. Да ли је дужност наставникова, да он и васпитава ђаке или није. Пре, но што би се упуштао у одговор на ово нитање, треба се само запитати: А може ли наставник и бити, а да не васпитава ђаке, по самоме томе, што их он учи да знаду шта је добро, а шта је зло — Јер онај, који ђаке учи, он им је уједно и први пример и углед у васпитању, и ако то можда сам не би желео да је; што мора сам на себе и у свом понашању пажљивији да буде. Наставник је у очима ђачким не одељив од васпитача, а тако истом родитељи држе, кад дају своју децу у школу да им боља у свему буду. Има истина много наставника, који би ради били да од себе одстране ту дужност, али то не могу никако да учине без уштрба самоме своме наставничком положају. Због тога у нашим гимназијама много и трпи само васпитање, што се код многих укоренило уверење, да се може бити добар наставник, а никако не бити васпитач. Но ако може у једно исто време рећи наставник: „ево ја сам сад само наставник, а нисам човек“; онда тако исто може и рећи: