Учитељ

киша, што се зове учитељ. Јест, свој ум богате, али на штету свога тела. Њиов ум напредује, али тело опада. Док се ум — дух, напаја новом храном — преставама, дотле тело почиње мало по. мало да се руши. Док се дух нахранио оним што је по њега корисно, дотле је тело усисало разне непотребне и шкодљиве састојке. Тело су порушило на првом месту: кваран ваздух (прашљив, загушљив, смрдљив, влажан, сув), укалупљено седење, глад, школска тамнина. Шлмоле у којима се наша младеж учи, не треба да се зову тако, већ другим погрдним именом. Оне не личе на жрамове просветне, пошто су пуне свакојаким отровним састојцима. Нама је прече да се постарамо за мртве свеце — за ништа — него ли за нашу рођену живу децу, за нашу крв, за наше срце, па данас подижемо величанствене храмове за некелико одраслих људи а нашу децу трпамо на гомилу и гушимо их својом руком. За љубав тих иртвих душа зидамо величанствене храмове, задужујемо се код приватних лица па чак и код управе Фондова, а овамо смо занемарили за живота и тело и живу душу.) Први оснивачи цркава, кад су увидели да тескобом више одмажу него што помажу почели су зидати грдне шупљине за своје верне. Они су за цело имали прилична, ма и случајна, појма и о педагогији и хигијени, кад су цркве своје —- школе за људе умели да подесе према њиовим прописима. У црквама смо само једном или ниједном преко недеље, а у школи смо сваки дан. И при свем том што смо у школи сваки дат, опет се не старамо

ђ) Да нам се ово не узме за напад на веру и пркву. Ово је само путно сравнење.

за наш опстанак у њој. Децу своју волимо код куће и негујемо их кад оболе, а овамо их шаљемо баш да се разболе. Претварамо се с поља, да смо пријатељи крви нашој — деци — а овамо смо са неразумевања прави зликовци живота њиова. —

Нигде, ама баш нигде нема подигнуте школе, која би била истински грам просветни. Све су мале, ниске, неудесне, мрачне, влажне, подесне за све што је шкодљиво а никако за оно што је корисно. Ми све то видимо ; свему настављамо репове, а у ствари ништа не радимо. Пишемо читаве књиге, чланке и т. Д. противу просветни томрука, а ни један нисмо дигли камен темељац и принели га за остварање цељи. Док ми пишемо, док ми размишљамо и измишљамо, предлажемо и усвајамо, наш се подмладак затре, зарази. Умирању школске деце нема броја; заразама: јектици, шкроФли, западењу и др. заразним и незаравним болестима, корен је у школи. И после да имамо Добре мужеве, снажне ч разборите грађане ! ! Никада. Ово што има све је трулеж, који се смрћу затире. —

Ко је иоле познат са човечијим ортанизмом, знаће површно и шта му користи, а шта шкоди. Храна је најпотребније срество за опстанак организма. После ње долази ваздух. Оба ова услова — срества — имају своје органе за радњу. Храна има желудац за варење, а ваздух плућу ва респирацију. Ова два органа не могу никако заменити један другог. Желудац не може дисати, а плућа не може варити. Но човек је смислио начин да победи бар један орган — плућу, давши јој по-

већу порцију прашине да вари. Тај