Учитељ

196

експерименат људи пробају не на „пресмискајушчими гади“ јер „ихже њест

числ“ већ на својој рођеној деци, које | познато. Плућа се тера

му је число силом да вари само за љубав једног и више. О људи! о родитељи ! пожалите крв крви ваше !

Још. Место природног чистог, мМиришљавог ваздуха, дајемо деци загушљив, смрдљив. Место да обновимо кваран ваздух новим снажним, ложимо пећи до по лета, затварамо и прозоре и врата да не изађе док га не поједемо. А све то за неку уображену идеју, за просвету, за-науку; све то да нам буде шупља глава. За тело, као темељ тога знања нико и не помишља. Ми за њега знамо да ће нам трајати још коју десетину година, па после.... после по природним законима материја ће добити други облик. Истина је; али што да се материја човек, тако брзо промени у материју ђубре, кад је могла опстати још као. човек. Родитељи ! непријатељи сте вашој деци ; људи ! не старате се за подмладак. Тој промени материје човек у материју ђубре виновници сте ви. Ви сте направили рђаве школе (ви недате боље) ви сте родили сина и послали га у школу да га она рани својим оружјем, које сте јој ви дали, па ви и оплакујете вашу децу и велите да природа тако оће „суђено“ му је да умре ђаком. Немојте кривити природу, немојте јој подметати дела ваших руку. Природа није строга, њене су казне умерене, она је стрпељива кад се човек по њеним законима влада, али и нагла кад јој се пркоси.

Јоп једно зло испод просветне стреје. Сунце сија и праведнима и грешнима,

а -46———————-——

и вернима и невернима. Оно својим зра-

цима и топлотом оживљава, подиже, снажи, украшава и т.д. све природне створове. Ми се његовој светлости ра-

' дујемо јер и нас крели и оживљава. И

деца се радују његовој светлости. Но ми им не дамо светлости; недамо им животна услова. Затварамо их у томрук од два метра висине и неколико ширине и дужине — у школу, и тим им не дозвољавамо ни да огреју своје бледо орошено лице и тело. Ту ће у школи — наша узданица, наши наследници, наше геније из прикрајка да гледају као сирочићи, робови, сужни, бледи, немоћни како је природа у своме стварању раскошна. Славни грчки Диоген рекао је цару Александру, кад му је овај заклонио сунчану светлост и питао га, шта би желео: „Иди ми са сунца“. А што данас одузимамо ми сунце нашој деци, па баш нико да не види и интерпелише родитеље ' Ми све то радимо само за то, што знамо млого и — нимало, свашта и ништа. Знамо шта је било, шта бива и шта ће бити по целоме свету, а не видимо шта ми радимо и шта бива око наси под нашим носом. Гледамо и не видимо, слушамо и не чујемо, миришемо а не осећамо, говоримо а не творимо.

Ж 3 ж Победа ! Деветнајести је век најнапреднији ; круна свију векова. Ови најважнији проналасци догодили су сеу њему. Наука триумфује у овом веку. Јест, али над попом је попа; над нај . . биће још једно нај. . Ни друге науке нису достигле свој врхунац, па ни школа са њеним уређењем. (СОВРШИЋЕ СЕ.)