Учитељ

“а

Педагогија као наука.

(НАСТАВАК.)

Ш.

У прошломе емо чланку видели да је најподесније, да се педагошка наука подели на три дела: десекриштивноисториски, теориски и практички. Управо два последња дела чине праву науку педагошку, јер само се у њима казује какво треба да буде васпитање (а да то изложи — задатак је педагогије); а први део, у коме се просто описује васпитање онакво, какво је данас, и какво је кад у прошлости било, део о коме ћемо сад посебице да говоримо, ништа друго није, до приступ у педагошку науку — приступ у коме ћемо претходно да се подробније #110знамо са предметем, који оћемо да проучавамо (разуме се са стране практичне — онако као све примењене науке).

А. сад да видимо: шта треба да буде садржина тог првог, дескриптивно-историског дбла педагогије '

Већ знамо, да тај део описује васпитање какво је било у прошлости, и какво је данас. Према томе, део се овај распада на две посебне науке. Наука, која прича о васпитању у прошлости, то је историја васпитања; какво је пак васпитање сувременог човештва — то излаже педагошка статистика, која, прибрана извесним редом у једну логичну целину, чини засебну науку — науку која је део опште статистике сувременог живота.

Питање је: која од ове две науке треба да дође на прво, а која на друго место ' На питање се ово може одговорити п овако и онако. Ако стане-

мо на гледиште оног начела: прво оно што је ближе, па онда оно што је даље — доћи ћемо до уверења, да се прво треба упознати са сувременим васпитањем, па тек онда са васпитањем у прошлости, дакле да на прво место треба да дође педагошка статистика, а на друго — историја васпитања. Али на исто се питање може дати и сасвим други одговор. Сувремени живот у опште (а ту се већ разуме и сувремено васпитање) развио се је из оног живота, који је био у прошлости ; а према, томе сасвим је природно, да ми сувремено васпитање — један део целокупног сувременог живота — никако не можемо разумети — као што треба, докле год претходно нисмо што тачније упознати са целокупним људским животом у прошлости — целокупним велим с тога, што се сувремено васпитање није развило само из оног васпитања, које је било у прошлости, већ из целокупног прошлог живота људског. Другим речима, поједине појаве сувременог васпитања може потпуно разумети само онај, који је претходно размишљао о целокупном досадањем развоју човештва. Тако, н. пр., телесну казну при васпитању домаћем и школском можете објаснити само тиме, што сав досадањи развитак човештва ништа друго није био, до грабеж међ појединим члановима и сталежима друштва, ратовање међ народима. Разуме се да је такав живот могао да привикне људе само на суровост; и са свим је природно, да се и у васпитању та