Учитељ
252
њиме.
површност у раду и оса три разреда! А шта ћо бити када буду четири или шеср __ Ја не познајем (а чини ми се да нико није ни познавао) такога вешта учитеља, такога мајстора у своме послу, који би био кадар. ла ради са толико разреда, па ла му рад буде успех; да му настава буде ведра, весела и поступна а не мучна, површна и штура. Такав учитељ, ако та када позвам, биће за мене чудо, које „Манђијањем“ може да даје знање.
Да се овака неприлика уклони, требало је узаконити (алтернирање) прелаз учитеља са ђацима из разреда У разред. Са тиме би се мадо шта изгубило. Да прорачунамо !
(Ово вреди највише за села). Деца уче основ. школу осме, девете и десете године. Рецимо, да од сваке године у некој општини има по 20 ђака способних за шкоду. Ето прве ћемо године узети 2020д. 7 год. 20 од 8 год. и о( од 9 год. — то је свега 60 ђака. Или, ако узмемо још 20 од 10 год. — онда је свега 80 ђака. Тих осамдесат ђака учиће учитељ првом, по том другом, трећем и четвртом разреду. Неће дакле, примати за четири године децу у школу и неђе имати више од 1. разреда. После четири године биће нове деце доста за школу, јер ће имати она, која су била од шес год. (пре 4. год). 10 год., она од 5 год. има ће 9 год. а она од 4 год. има ће 9 год. — на послетку и она од 8 год има ће 7 год. — то је свега, 80 ђака у првом разреду. По овоме рачуну неби било ни једне групе од ма које године, која
би се извукла испод овога закона. Такав 1
· би рачун пратио учитеља сваке четврте године. И сваки учцтељ волео би радити са 80 ђака у једном него са 50 ђака у два или више разреда. Волео би радити, за то, што сваки увиђа већу корист и успех од свога рада. Ово превођење било би за учитеља корисно и за то, што би му било
промене у раду, те би му и рад био милији, ,
јер се у другом разреду нешто ново и друкчије учи, нело што је се пређе учило. На послетку овако радећи са, једним
разредом, учитељи би са већом вољом и питањима.
ведрином (а и са већим знањем) приступели обучавању у продужним школама.
У Чала, 9. говори се о подели основних, школа. Тиме су чланом школе у Србији подељене на јавне и приватне. Ево како овај члан одређује подизање приватних школа :
„Приватне основне школе могу се подизати само с одобрењем министра просвете и
црквених послова и -
Оваку законску одредбу написао је министар просвете. Њу су примили и у просветном савету и у скупштини. Овако очигледно спречавање приватних школа могли су одобрити само они људи, који мало маре за напретком и за просветом у овој замљи.
У сретнијим државама има пуно приватних школа. Отварању њиховом радују се појединци и општине па и држава, па не само томе што не сметају, него им још и на руку иду. За пример могу нам послужити Фребловска забавишта. А код нас, у Србији, стаје се на пут самим законима овако племенитим подузећима ! Јер шта друго и значе речи отвараће се „само с одобрењем министра. Е
Закон нигде не одређује кад министар мора одобрити отварање оваких школа. Може наставник бити признат као одличан учитељ; може му локал одговарати свима хигијенским и педагошким прописима ; може он бити шримерног владања — па да опет министар не допусти отварање приватне школе. Ја знам за један такав случај, који је у Ваљеву бно. Један изврсан учитељ, који је више од петнајес година радио у основ. школи и то махом са од личним успехом, а владања је примернот — није добио право да може отворити приватну школу. Шта више и програм тога учитеља, који је министру поднео, копиран је из распореда за основ. школе. Дакле министар може да не одобри приватну школу ни онда, када су испуњени сви законски прописи.
Ја мислим да је жалосно за једну земљу, у којој стоји на вољи једноме човеку како ће када тумачити и кројити законске одредбе, а нарочито у овако деликатним За то је требало законом по-
~