Учитељ

254

послужити, као мерило за оцену удружења. Дакле молим вас саслушајте ме.

Један сељак имао је 7 синова, који су врло рђаво живили и који су хтели у више прилика да се поделе, па сваки да живи засебно. Отацим је био жив и у више прилика мирно их и склањао да заједнички живе. Али сви савети и поуке очине остале су без успеха, и они су свакога дана наваљивали на оца да им имање раздели.

Кад је отац видио да његови синови не поимају праву вредност задружног живота,

заповедио им је да сваки донесе по 1 штап,

од прста дебљине, што су они и учинили. — Кад су свих 7 синова донели по 1 штап сваки. отац је од синова покупио све штапове и у један дењак добро увезао, па тај снопић од штапова пружио вајстаријем сину рекавши : да га преломи. Овај то није могао учинити. За тим даде другом, трећем и тако свима редом, и ни један није могао да преломи завежљај од 7 штапова! Тада им отад рекне! „Децо моја! Ако МИслите да будете јаки и силни, па да вам никаква сила нашкодити не може, а ви будите тврдо везани један уз другог, као што су ови ваши штапови у дењак утегнути. Будете ли се изделили и један од друтог оцепили ; онда вас сваки па и најслабији може сатрти и изломити, кло што ће ове ваше штапове, ваша, шесто-гтодишња сестрица сваког понаособ изломити на стотине комадића“.

За тим одреши дењак и даде малој девојчици један по један штап, које она, изломка на много парчета.

И заиста докле су синови живели у задрузи били су сви скупа н богати и јаки. Али пошто су се изделили, сваки је посебице био и сиромашнији и слабији.

Па и осим ове причице има доста загонетака и изрека народних, где се лепо корист удружења доказује, и ја ћу вам овде само неколико навести, као: „Јача су двојица него сам Радонца“. „Два лешњика ораху су војска“ ит. Д.

Ја држим да она прича и ове народне изреке, казују сваком без разлике важност

удружења и излишно би било даље то доказивати. Сад за часак да преврнемо неколико листова из најновије историје српског школства. Протекло је више од 60 година од како се Србија ослободила азијатског варварског народа — Турака, — који су чинили притисак и спречавали сваки српски напредак, па и шкодовање. Али пошто се Србија политички ослободила од Турака, и настава српске омладине постала је слободна и чекала је од својих носилаца да је рашире, унапреде, усаврше и лотерају тако, како ће одиста бити просвета у истини и ширити знање у народу. — Но Бог је сачувао нашу основну наставу од свега тога, све до пре 1)—15 година, када је почела живљим, ошширнијим и сталним корацима корачати напред.

· Дакле за више од 60 година наше унутрашне слободе, настава није учинила гдтово никаква успеха, кад узмемо да ни 10 '/, писмених људи не мамо, а и од куд ће мо их имати, кад учитељ није имао школе, школа није имала учитеља, ђак обадвога, а породица општина, и држава, немађаше ни једнога.

Још од Кирила и Методија као првих словенских учитеља, па све до најновијег времена, школе се сматраху као Филијали пркевни и манастирски, или као неке Фабрике, које ће да спремају црквама попове а манастирима калуђере, ца према томе и наставни предмети беху из богословске груне жао часловац и псалтир, а реалног знања, није имао учитељ, па по томе није ге могао ни својим ученицима дати; већ је и он производ такове једне школе и њему је било у дужности да своје ђаке научи часловцу псалтиру и пјенију црквеном, а он сам да у цркви или манастиру са свештеницима службу служи.

Но у најновије према надлежни су тај однос школе према цркви у неколико из-

менулин школи дали особиту цељ — „образовање масе народа“ — коме школа, мора тежити.