Учитељ

извештају између осталога јавља законодавној власти Канзаса: „Против закона о обавезном учењу наводе следујуће тачке, које ћу ја овде изложити са оним што могу да рекнем против тога : 1) Говоре, да би такав закон изазвао нове преступе и био би сам по себи преступ. Ја велим: па нека буде, али васпитавати децу у неукости јесте преступ и с тога закон мора и гледати на то као на преступ. 2) Говоре, да такав закон нарушава слободу родитеља. Ја опет велим : па нека, ако сами родитељи, због своје кривице или због других прилика, не испуњавају своје битне родитељске обавезе. 3) Говоре: такав закон даје излишну

силу држави. Ја велим: тако је ; но

држава у том случају мора радити тако исто, као што је она опуномоћена да ради против заражљивих болести, установљавајући карантине и у цељима хигијенским уништавајући заражљива места. Незнање је тако исто штетно као "и најгора зараза и заражљивије но телесне заразе. Самочување и самозаштита јесу основни закон друштва. Најпосле говоре, да би такав закон био „не-американски“ и да би противуречио нашим установама. Ставимо то питање у грубу форму и питајмо: „да ли би желили, да полицајац вуче ваше дете у школу“. Одговарам на то: „хоћу, ако то смета томе, да моје дете не вуку у затвор после неколико година.

При тако различним погледима на обавезно учење, сви американски педатози признају непотпуност школских закона. Расматрајући та питања на 360ровима педагошких друштава, они издају своја наређења и затим преста-

вљају својим законодавним властима захтеве о допунама и изменама у школским законима. Законодавне власти расматрају те захтеве, али се оне не журе с тим, као што би се желело.

Америка, претекавшти Европу Фактички т. ј. распространењем просвете у народу, односно обавевног учења није далеко одмакла, као што се види из ових Факата. У Германији обавезно 0бравовање почела је Пруска 1782 год. а свршила Баварска 1802, тако да од тог времена у целој Германији важи до данас закон о обавезном учењу (5ећш2аде). Аустрија, после пораза 18966 г., увела је то исто, али до данас нијеу стању да то изврши. У Швајцарској, Шведској, Норвешкој и Данској учење је обавезно. Француска због опозиције клерикалне странке, до сада не може да уведе тај закон у живот. У Енглеској се само за то чине покушаји, блатодарећи Уиљему Фостеру. У Белгији и Холандији — учење је обавезно. У Турској учење је од 1569. г. обавезно, али, разуме се, на артији. У Грчкој постоји закон о обавезном учењу, али се тај закон неиспуњава. У Италији од 1871. год. учење је обавезно, али она још није у стању да испуњава тај закон. У Шпанији и Португалији постоји закон о обвезном учењу, али се још не може остварити. У Русији, место закона о обавезном учењу, постоји закон о олакшицама при отправљању војне службе према образовању.

Из сравњивања тих аката види се, да Америци остаје да учини неколико корака напред у школским законима, те да би и де те била у броју првих.

(НАСТАВИЋЕ СЕ.)

_—=——_____-_-----