Учитељ
18
собом другова, каји су узели на се ту голему дужност, да унесу у народ образованост и цивилизацију. Он има са собом паћенике народне, као што је и он сам; с њиме су учитељи, родитељи #—5 деце, који живе са 50 динара месечне плате; који се по зими и сунчаној жези пробијају по гудурама и с највећим пожртвовањем сељакају с места на место; с њима је једина интелитенција, једина мисао народна — учитељи српски. (О вама, браћо, може се писац ових редака само српски и разговарати.
Узели смо на се велику дужност, да просвету по народу ширимо. Ту дужност вршили смо сви заједнички и према приликама, у којима смо, вршили смо је савесније од многих других слугу државних. Тиме се одиста можемо похвалити. Али се ту не смемо задржати. Ви знате, да наше основне школе још у многоме којечему не одговарају потребама народним, тако исто да и ми сами треба још више да се у нашем послу усавртавамо. Ми, који смо узели на се ону дужност, морамо узети и ову. Једно без другога не иде. „Учитељ је душа школи!“ али он може постати врло лако и једна машина у школи, ако се та школа без њега уређује. За ово имамо довољно доказа у најближој прошлости. Ми морамо, ми смо дужни да дамо наше мишљење о томе, како да се школе уреде, па да одговарају потребама народним; какав положај да заузме учитељ у школи и према држави — ту наше мишљење мора, мора да се чује.
Ради овог циља образовано је и наше удружење и покренут је лист друштвени. Колико смо овим нашим удружењем и нашим листом постигли постављени циљ, нама је свима познато. Но тако исто имајмо на уму то, да напредовали ми у том нашем послу, или не имали од њега до сад бог зна какве користи, ипак не можемо допустити, да то наше дело, које смо ми покренули, да оно, велимо закржљави. Сви смо сагласни у томе, да је наше учитељско удружење само по себи врло потребно и корисно како за учитеља тако и за школу, но да ли ће оно напредовати или ће само животарити, то зависи од његовог уређења, а на првом месту од нас самих.
Учитељима, који се по одавно баве послом учитељским, познато је, како се жељно ишчекивао час, кад ће се остварити учитељско удружење. Местимице избијали су по неки учитељски зборови и то више приватно, онако по нужди, тек да се како тако задовољи она неодољива потреба. Ти местимични зборови користили су у неколико учитељима, али само у неколико, јер су они били ограничени на врло узан круг најближих другова. Тако исто ти местимични зборови, нису могли имати ошште важности, опште користи. Учитељи окр. пожаревачког нису ништа знали шта раде учитељи окр. ужичког, учитељи из источног краја Србије нису знали шта раде учитељи из западног. Да ово овако не буде, нужно је било да се оствари опште удружење целокупног учитељства у Србији, а што је најглавније, неопходан је био лист, који би преносио рад учитеља из једног краја у други. То је у неколико и остварено, али још много и много треба урадити, па да наше учитељско удружење буде