Учитељ

манији је телесна казна дозвољена у државним школама за извесне преступе, вао за: противљење учитељу, непоштовање, бестидност и т. д., али одређивање казне потчињено је строгим правилима. Песничање и ударање по глави најстрожије је забрањено. Тако је исто у Швајцарској. У Француској закон од 1850 г. који и сад постоји, забрањује телесну казну у основним школама у свима њеним облицима, заменивши је рђавим (белешкама о владању, увећањем рада и т. д. У Русији казна је остављена, као и у задружним државама, увиђавности местних школских начелника. Очевидно је, да је прут одживео своје време. Њега педагози ,заштићавају само у толико, што је при њему лакше управљати децом. Из тог узрока он постоји и у Америци. Песница није доказ; такође прут није исправљање. Ако школе оће да причувају и приштеде новац, то оне могу за врло покварену децу уредити нарочити завод по научно — педатошким начелима; тада а) рђава деца неће сметати доброј деци при учењу и неће их кварити ; ђ) неће бити истеривања из школе ; 6) неће бити потребна казна, а нарочито 4) покварена деца, која у заводу трпе највећу осњудицу, добијају добро васпитавање.

Јавно мнење у Америци врло је непријатељски расположено у садање време према пруту и сваком школском мучењу.

Признајући корист прута, американски педагози израдили су следујућа правила, о његовој употреби у школама :

„1. Употребљавати га само у случају ниских преступа, јер при грубим појавима, треба и груба срества употребити;

924

али томе среству никако не треба прибегавати у случају дечије непажње, заборавности, њихове дражљивости, безбрижности, школске неуредности, и сличних преступа.“

„3). Кад се казна признаје као потребна, то је треба тако употребити да је ђак осети, 1п 5фгапе ћозев, по изразу американскох педагога. При том се осуђује сва система исправљања, помоћу штипања, вучења за уши и за косу, ударања по образу, шамарања и у олште сввих дотицања ђачке личности, као система у свима погледима штетна и анти-педагошка, јер ти мали чести напади на личност раздражују дете и сасвим га кваре.“

,

„3). При кажњењу глава кажњенога мора бити неприкосновена, света т. ј. да се при том не дозволи ни један непријитан дотицај. При самој операдији не дозвољава се удар ногом нити ништа слично већ само ударање по одређеном делу тела, који треба сматрати као ооговоран за преступ свију других делова.

„5. Онај, који казни, не треба ни најмање да буде раздражен : он треба да казни озбиљно, ладнокрвно, јер његов гњев изазива гњев у кажњеног. ( тога се овде тражи љубав од стране онога који казни. Кажњење не треба, да буде пред друговима.“

Све, што је овде речено о дисциплини, њеном правном и Фактичном положају и погледима педагога на то, вреди само за друштвене основне школе.

У средњим пак школама, које се зову више школе (ећ зећооја) (т. ј. више према основним), у академијама и др.