Учитељ

сопственој глави, нешто што је самостално израђено, или бар прокритиковано са сваке стране, нешто што ће се увек у мозгу налазити, па ма све библиотеке на свету погореле. Никада при учењу текст не сме да постане објект, само аке нећемо да се сасвим одречемо

васпитне наставе, и да се упустимо у

толо брбљање, шупље празнословље.

Неброј књига, што се као учила налазе, задају најјачи удар животу школе — живом, усменом саобраћају између учитеља и његових ђака. У доброј школи учитељ непрестано руководи своје ђаке, да се самостално или што потпуније развијају. Али, чим између учитеља и ђака дође књига као посредник, учитељ се већ не налази у свом правом и природном положају он већ нема више могућности, да на своје ђаке непосредно упливише. Обоје су везани, нема више слободног кретања, нема развијања питањима и одговорима, нема сократске методе. У осталом, језик у књизи деца не разумевају лако и с тога, што је то језик школе и науке, а не живота народног. Међутим учитељ само тако може упутити децу, да се даље органски развијају, кад се спусти у њихов дух и у њихову језикословну сферу. Свака настава треба да одговара снази схваћања ђачког. Где се пак између учитеља и ђака угњезди какав други апарат, ту је потпуно ограничен неповредни саобраћај и учитељево продирање у круг дечијег искуства. Јер, као што и сами знате, с књигама нећете моћи све ни да свршите. Шта ћете, дакле, даље да радите '

Пошто су већ уведене књиге, то искршава питање: како треба с њима

радити, те да настава буде развијајућа ' Већ име „упутство“ казује нам, да ми ту имамо некаквог спољашњег вођу у настави. Међутим само учитељ, и нико други, може удесити да настава, према овањим или онаким приликама, буде баш онаква, каква треба да је. Он треба да зна ход развијања дечијег духа, да је познат с околином својих ђака, да зна њихов језик и др. особине, околности и одношаје општине, у којој је; и само на таквом темељу може и свој рад у школи подесити онако, како према, месним приликама треба. Али на све то апстрактна се књига ни најмање не обзире. Она само шаблонизира наставу, чиме истој одузима сву живост и веселост. Управо то је „упутство“ и за учитеља и за ђаке, јер обоје се из њега спремају, из њега се задаје и преслишава. Цела настава постаје пуста и досадна, управо артијашка, у место стварна. Разуме се да и пажња ђака ту страда, јер нема правог интересовања и живе оданости, и деца лако дођу до максиме: више, но што има у књизи, не морам ни знати, и с тога, кад код куће научим своју задаћу, сасвим сам одрешен и слободан — не морам више да, мислим, да мучим памет.

Да споменем нешто о тим училима и са санитетског гледишта. У опште се туже, да у школама болести све више отимљу маха, нарочито овлађује кратковидост, а исто тако и прекомерна равдраженост нервне системе, главобоља, поремећаји у справљању и циркулисању крви, бледило, грбавост кичме и т. д. Свима тим невољама понајкрупнији је узрок прекомерно седе-

ње уз књигу у школи и ван ове. Раж