Учитељ

мали --- то је из прошлице ; син иде у школу — то је из садашњице ; син ће да остари као и отад - то је за будућност. Људе најпре занима оно што је у садашњици. Они прво воле да знају оно што је око њих и што виде. За тим воле да знају оно из прошлице ; оно што је било. А најлосле и најмање их занима оно што ће да буде. Најпосле дође једно време где је човеку свеједно, да ли је нешто из садашњице, да ли из прошлице, да ли из будућности, него воли само да зна како нешто бива, како оно што бива, прави нешто друго, ново, а ово треће, а ово четврто, а ово опет пето, и тако на век. Деца и сви сељаци на целом свету, воле само оно двоје прво. Онај ко се узучи даље, воли и оно треће; а онај ко још даље, најв)ли ово четврто .....

Пазите како мисли човек, који тек почиње да сазнаје. (То сте ви, деца, и сељаци, и други људи који нису учили ништа.) Он узме, рецимо ову вашу крижуљу, па је загледује, обрће, и вели: камен па омотан артијом ; како је лепа, шарена! Ево све на редове. Што ли се ово лепи» С једне стране зашиљена, да се њом пише... Тако мисле они људи, који тек почињу да сазнају. Пазите сад како мисле љули кад почну даље да уче, кад почну да питају и за оно што је било. Овако: Ову је крижуљу купио Милом у дућану. Онај дућанџија је купио с осталим еспапом негде у некој великој вароти. Тамо је морао неко да. је направи. Тај што је њу направио мора да уме да је прави, мора да има алата за то, и мора да је мајстор ва то и да прави много, па после продаје. Он то прави од камена. Тај се камен зове листавац црни. Листавац је у земљи и неко мора да га вади. У земљи га нема свуд, но само по негде. Он се направио од ситне преситне земље из воде, кад је њу притисло озго друго камење или земља ... Тако мисле они. Сад пазите како мисле они трећи, што воле да знају и оно што ће да буде. · Ево овако: Тп пишеш Милоше с овом крижуљом. да слако слово потроши се по мало одње, а кад се затупи, остружеш мало. Тако ћеш радити док се цела не потроши. Куд

375

се дене оно што потрошиш 2 Све оно, што ти и деца целога света, потроше, то се спере с табле; оде на земљу; са земље се спере у воду; у води се направи тења или ило; њу притисне друга, а ову трећа, и тако даље. И кров иљаде и милионе година оно ће опет бити листавац или други који камен... А пазите како најпосле мисли човек, кад му је свеједно и садашњица, и прошлица, и будућност, него оће да зна, како на век нешто бива. Ево он мисли овако: Крижуља је од камена. Камен од земље. Земља опет од камена. И камење и земља су опет од нечега другог, од неке друге материје. а та опет од некаке друге. Од те се материје гради земља, и камење Човеку ваља и земља и камење. Од њих гради што оће, што му треба,

и што уме. Ето од листавца прави и та-

блу и крижуљу, да пише на њима. И табла и крижуља се истроше, па она потрошевина иде у земљу и опет буде земља. Од те земље може опет да постане листавац и од њега опет да се праве табле и крижуље. Оне се опет истроше и буде земља. Од земље опет листавац, табле и крижуље. И тако на век. Она ушта или материја, од које је и земља и листавац и крижуља не пропада, но остаје вечно, па се од ње гради час оно, час оно. Човек своји на средини, пл гради од тога оно што њему ваља ... Ето тако он мисли. И тај се човек децо зове филозоф. И он даље може само да гледа, за што се то тако мења, и како, каква га сила тера да се то на век тако мења, и какве су те силе; и даље нема куд.

Децо, и ви можете да постанете Филозофи, али чак доцније. И ви и највећи Филозоф морао је најпре да изучи оно што је око њега, што види, што је у садашњици, па онда пође по мало у прошлицу. И није то да он тако оће, но он тако мора. Ето чим се роди, мора да гледа очима и слуша ушима оно што ја око њега. Тако мало по мало учи све оно око себе. То се памти. Све то што је запамтао, то га натера да се после сећа онога што је било. А то је већ прошлица. Сада и та прошлица, то