Учитељ

405

и ја са чистом савешћу примио. Одем | чне ђаке. Е љубав им нисам учинио и

у школу.

После по сахата изазва ме из школе моја жена и кава да је Влахиња вражала, и у том вражању бацила један камен (бели) у собу иза врата и изнесе ми. камен.

Премда не верујем у вражања бапска ипак ми би криво, што тако да ради. Уђем у кухињу (јер је из собе ваћ истерана) и истерам је рекав јој: „Одмах сада да идеш кући и ђака ми Доведеш, и од сада да ми ниси дошла у кућу“, Она се изговарала. да јој је онај камен онако тек случајно испао испод појаса и да није вражала. (Али како се слажу : зимско време и камен ')

Као што се из овога види, они (Траило и његова жена) баш желе да изваде ђака из школе, па их ма шта стало. Чак употребљавају вражалије да би им помогле, или да би ме застрашиди њима. Они мисле, ја се бојим њиова вражања и гатања. Не. Кад би оне (врачарице) биле нешто натприродно, љубимиде богова или ђавола кога моле незнам — ја бих се онда можда и бојао ; али овако, оне су створења, која су прошла оним истим путовима којима сам и ја, па што да их се бојим.

Из овога се види још и то, да је њима криво што да не узмем новад; њима је криво што им ја не учиним љубав. Али како да им узмем паре Чега ради ' Ја немам љубави за троДају па је не могу ни продавати. После, ја немам деце за продају. Истина, би, кад би се могло, распродао сву рђаву децу, а купио би добру, одли-

с тога ме они мрзе. Но волим да ме мрзе но сажаљевају доцније. Дете је јол: остало.“

28 Јануара 1883 год. Данас је испит за прву полу ове школске године. Осам сахати је прошло, а родитеља ђачких и преставника општине — преседника — и попа још нема. Ипак сам ја ушао у школу и седим за столом и читам онако нешто. Децу не пропитујем, јер: „прасе се не гоји на бадњи дан“ што вели пословица.

На врата уђе Траило Станимировић са Владијом. Шазва бола и стаде код врата. Рекох Владији да седне на своје место. Траило стоја, стоја дохзон, па поче да пнта влаолчиће чији су. Пошто све изразговара с њима, изађе и оде кући не рекав ништа.

Од то доба ђак је уредно долазио у школу. И ја се радујем што сам школи привредио једног ђаке више.

Х

Таки су моји поступци. Остаје до читалаца да одобре или не одобре.

Таке су овамо прилике са којима има школа а највише учитељ да се боре.

Побољшање школа, као образовање и васпитање ових крајева, конфисковање лоших прилика налазе гаранције у новоме закону о основним школама. А. то зависи највише до оних који су надлежни да уведу захтев новога закона у живот; а то су надлежне власти — од највеће до најмање — и учитељ. И ако до сада имам један при-