Учитељ

404

њиме или нека сметња у, његовом образовању. Ако је ћев, онда ћев вршити над сиромашним учитељем значи, проповедати каишарлук и све што је недостојно за учитеља. Он мора, принуђен је породицом, животним потребама. да се оваким приликама користи. Ја бих то одобрио.

Други опет учитељ, који је снабдевен са животним потребама и не трпи велику оскудицу (велим велику, јер су ретки учитељи који су само учитељевањем стекли преко насушног леба) не треба да се оваким приликама користује. Још ако му лежи на срцу идеја просвећавања свога народа онда ће са свим одбити таке понуде.

Истина је новац варљиви анђео погрешака. Но савест треба ставити одмах на судачку столицу и слушати њене пресуде.

„26. Јануар 1893. год.“ Ушао сам у школу и радио као обично. После одморка (10 сах.) изађем. У том дође један човек послом до мене и ја с њим свршим па седимо и разговарамо се, Ето ти уђе у собу мати Владије Траиловића. Не рекав ништа одмах се насмеја, и тиме каза да иде рада и да ће за мене добро бити, па се онда поздрави. Одмах је запитах за Владију. Она рече да су га тукли и тукли што неће да дође у школу, па мањ да га убију. Не зна, вели, шта ће да ради с њим. Ја онда кажем ономе човеку шта, је било и шта је она дошла и рекох му да је она, мислим, и паре донела. Ја погледам у њу, а она је сигурно разабрала шта сам говорио, па једнако врти главом на мене, да ништа не говорим. Ја се насмејем њеној лудо-

рији. Онај јој човек затражи паре. Она се окрете мени и запита : „Шћије јел '“ (вна ли он]. Ја јој рекох : „шћије“ (вна). Извади ти она једну мараму, па изручи паре на сто.

— Ту су три дуката, рекох оном човеку.

—- Да избројим, рече он.

— Три дуката, три, говори жена.

Онај изброја г беше: 3 дуката у

| злату, 9 динара у сребру и 8 дин. у

бакру.

Она остави паре и поче да тражи моју жену да јој да нешто што је донела у торбици. Видим да с тим оће да каже да је већ све свршено, па поврх новаца оће да да још, да части учитеља неким поклоном. Но да неби мислила да ја оћу ове паре да узмем рекнем јој:

— Бадава је, не могу да ти узмем паре. Узми их, па ми сутра одмах доведи ђака у школу. Ја не смем да ти пустим ђака.

И онај ме човек потпоможе у томе. Он јој каза влашки, за што не смем. Њој се чињише да ја оћу да узмем паре, но да оћу много више а не три дуката, па једнако говори: ,е ... не може ; е . неће; знам ја да оће, ама

Онај јој човек рече, да ни за какве паре нећу да јој пустим ђака ; да јој не тражим ништа; да јој нећу ни 5, ни 10 — ама баш никакве паре. Ја скупих паре у руку (моју) па јој пружих и дадох. Она узе.

Но из торбе извади мало сира, две кудељице вуне и чутурицу ракије, па ми даде. Ја то примир. (То сматрам као дар, а не глобу за сина. Тако се што поклања сваком учитељу, па сам