Учитељ

то грдно време органскога живота, или макар само човечанскога развитка, оно је заузимало најразличније Форме. Било је дакле мена, и бива их и данас, и биће их с развитком човечанским на век. Било је узрока, који су прво изазивали ову појаву васпитање, а друго, било је узрбка, који су изазивали те мене у њему једну за другом. И даданас постоје ти исти узроци, који и данас изазивљу и још више потребу васпитања, и све појаве и промене у њему; и данас има посљедаца, којима, је оно опет узрок. И биће их и даље. Једном речи: ми видимо пиз појава, које морају имати своје узроке ма где и ма у чему, и које свакојако нису скакале једна преко друге тек онако без икаква реда, него су се развијале органски једна из друге. Изнаћи све те узроке, пропратити све те мене по њином природном ељедовању, разгледати добро све појаве на овом пољу и изнаћи ред и законе по којима се оне (вршиле и) врше: ето то би по мом мишљењу био предмет Педагогије као науке. По моме, она би била једна са свим засебита грана Биологије или сестра и део Социологије. Томе, разуме се, ваља додати и примену научних метода испитивања, т. ј. да се мате-

рија не излаже и не казује онако, како !

ко мисли да је било, или како би могло да буде, него да се индуктивном и дедуктивном методом тражи и износи онако, како је у истини било и како мора бити и даље у развитку природном, као што и остале науке чине. Да се дакле са свом смотреношћу и испитивалачком обазривошћу истражују чисте природне истине и налазе законе

_ 506 _

у овој биолошкој области. И тада би Педагогија постала наука. —

Да ли ће се Педагогија кад год израдити на овим принципима, када, и од кога, то не знам. Али да све дотле она нема право на име науке, то је чини ми се довољно јавно, и то је моје дубоко уверење. А кад се један пут изради на овим основицама, кад се изнађу и поставе макар приближно закони у биолошким појавама око развића и одгајивања порода, и закони човечанскога васпитања у социјалном агрегату и за њега: онда ће по моме мишљењу отпасти све шпекулативне „системе“ васпитне, све „усрећитељске“ и „свеспасавајуће“ теорије васпитачке, сви оптимистички заноси и песмилистичка презирања људскога васпитања, и човечанство ће имати једну сталну основицу и један извесано

| Сигуран правац у овоме намероом раз-

вићу свом, и чист и јасан поглед на све појаве у њему и око њега. Да ова свест никада неће бити општа, то знам врло добро. Јер ни остале, много простије, науке нити су, нити ће чини ми се икада бити, са свим опште, т. ј. свима познате. Или биће барем онима, који се буду бавили овом облашћу и науком у ошште, и који буду имали у својим рукама ово намерно утицање на развијање људско. И то је доста. Она ће теоријски дати здраве принципе и погледе на природу човековога и социјалнога развића, те се пракса ни мало неће сударити с њом, те производити забуну и сметати развитак. А неће давати само самовољне шшекулативне фантастичке и Фанатичке жеље, и накарађене и неприродне идеале, или