Учитељ

А

испитивања на пољу своме могла доћи до каквих својиг принципа, који би одговарали појму науке и служили као основица, с које би се сигурно ишло у све појединости и у цело практично поље.

(С овим долазим на друго оно важно питање: може ли Педагогија да буде наука • Може ли она то да постане, кад данас није И ово питање, колико је по себи важно, толико је за ме тегобно. Рећи просто може или не може, ништа није речено. Показати у кратко како може, мало је речено. А покушати да се изради, то је најбоље; али то је огроман посао, који захтева и снаге и труда и времена огромна, и моја малена снага неће бити за то. То је посао, који тражи век и векове, и у коме појединци могу само доприносити по нешто. Још је мање место, да, се ја у то упуштам у краткоме изве"штају своме и кад бих и колико бих могао. При свем том показаћу барем у главноме своје мишљење о томе, јер ми се чини, да сам то дужан учинити, пошто сам већ ово овако напред изнео.

Може ли Педагогија дакле да постане наука % — Моје би скромно мишљење било, да може, и то ево овако. Природа свих наука је тока, да свака пропраћа један низ појава у својој области, од почетка па до краја, или, ако нема почетка ни краја, оно у једном извесном времену, у једном делу безконачности, па да изнађе ред и уврочност у њиноме појављивању, да дакле пропрати све мене како оне једна ва другом иду, или како су ишле, и једна другу изазивале, па да одатле изведе сталне законе, по којима се врше

те промене и појаве у тој области. У8-.

СИ

мимо за пример Соцпологију, која је најближа н најсроднија с Педагогијом. Она узима примитивнога, човека са. свима његовим особинама и силама спољним и унутарњим, које ву га терале да не буде сам, него да се састави с другима. Сада у томе саставу гледа нове силе, које су утицале на још већи састав. У томе новом саставу опет гледа нове силе, које производе још већи састав. и разграњавање његово, и тако даље. Те исте силе е малим варијацијама, налази свуда; и свуда исте или сличне последице њине, што се зову састав од људи, целина нека коју чине појединци, организам организама, државина или друштво. И из овога дугога рашћења ових највећих организама, оно је потпуно у стању да изведе и постави све законе, по којима се живот њин кретао и креће, не обзирући се опет ни мало на то, оће ли се то коме допасти или не. Тако бисмо исто могли узети за пример и Биологију или Психологију и свуда бисмо нашли исти пут, исти начин истраживања основних принципа, исту Форму научну. Педагогаја, ако оће да буде наука, мора прво да обележи своју област, да одреди себи поље за своја испитивања. Поље јој је васпитање у опште, у најошптијем смислу те речи. Има ли у томе пољу чега за научно испитивање, сем оне практичне вештине, сем онога простога Физичкога и духовнога рада око развитка деце Мени се чини да има. Кад посмотримо васпитање у целоме у најопштијем смислу, ми га видимо у развитку органском још од животиња па до универзитета, и од примитивнога човека па до најмодерније државе. И кроз све