Учитељ

ону нашу практичну радњу око „ма- | ствари скрећући пажну с праве нау-

лољетних“, и нашу умешност у њој. И сама реч ваститавање, значи просто оно наше пословање око развића деце, а „наука“ о томето није наука, него поука, обавештај, упуство, наслоњено на остале науке и изведено као вратак преглед свега онога, што ваља

да се има на уму приликом пословања ·

нашега. Ако бисмо хтели ради јасности да упоредимо науку и вештину једно с другим, па да кажемо шта је једно а шта друго, онда би та дефиниција гласила од прилике овако : наука оно је, што учи појаве у природи ред њин и узрочност њину. а вештине су оно, што на основу науке и научних принципа практички нешто стватрају пли производе. Науке испитују како је у природи; вештине гледају да то употребе, и да се тиме користе. Нико неће и не може порећи огромну важност данашњих телеграфа, њину тешву и заплетену администрацију и преку нужност и важност њиних упустава, особито при жељезницама ; али нико неће тврдити, да је телеграф постајао, или био могућ, пре но што је наука изнашла ону врсту електрицитета, што се зове галванизам и пре но што га је она. испитала, и сазнала његове особине, које су биле угодне за тако брзо разношење мисли и толику улогу његову данас, што је има у култури људској. Далеко сам дакле и ја од тога, да поричем Педагогији и васпитању кло установи друштвеној важност њину. Далеко сам и од тога, да ја оћу да батателишем све радове оних трудбеника на овоме пољу, па макар и оних, који су с неправом узимали име науке и овде, те тиме можда и шкодили самој

ке. Још сам даље од тога, да обожавам само рутинирану праксу, и да мислим, да јој не треба јасности и упуства. Моја је једина памера била, да покажем, да она није наука у строгом смислу те речи, него практична вештина са својим нужним, али доста неупутним упутствима. Нужним, без свака. поговора ; неупутним с тога, што је прво мало реална знања из природних наука унесено у њих, а друго и по моме мишљењу најважније, што не постоји никаква сигурна ослона тачва, с које би се сигурно и свесно полазило на све стране у пољу васпитном, него летимо по ваздуху, безконачности и тамнини метафизичкој; или другим речима што Педагогија из тако дугога развитка органскога и људскога није још извела за себе ни један принцип као наука, него је слушкиња теологије и шпекулативне филозофије. А. док је год така, дотле ће и практика ако не ићи са свим противно, а оно барем мало различно од онога, што је у теорији и од онога, како би требало да буде по природним законима о развићу човековом и друштвеном. И баш та важност овога културнога посла друштвенога — васпитања његовога, и ова нужност добрих упутстава за правилно вршење његово захтева, да се учини све оно, што потпомаже ово обоје, и да се уклони све оно, што га омеће. А то је: да се шпекулације одбаце, па да се Педагогаја што више приближи природним наукама, нарочито Биологији и науци о развићу, Физиологији, данашњој Физиолошкој Психологији и Социологији, и да се покуша,

· не би ли и она на основу позитивнога