Учитељ

нити пут, којим она долази до својих општих одредаба; да је она грана шпекулативне Филозофије, која своје принципе црџе, не из природе и методама научним, но из чистога „здравога, разума“ и нашега метафизичкога „ја“, а која је пред науком и данашњом научном ФИилозоФијом изгубила сав свој кредит.

У развићу индивидуалном, као ну развићу науке и човечанскога духа у великоме, као да се опажају ови прелави: прво, најпримитивније стање детињеко, где се не зна за више но оно што се очима види; друго, стање догматичко, где се све прима за готово и за сигурно и мисли се да је баш све онако како се прича или како се види; треће стање шпекулативно, где се ове готове примљене представе, пошто су се већ прилично утврдиле и постало покретљиве и употребљиве у духу, почињу се састављати и разноврсно комбиновати и стварати нове слике, нове творевине, нову вештачку зграду из оне старе грађе; и четврто доба, строго научно или критично, где се изгуби сва вера у све те вештачке Фаптастичке творевине духа и пође у природу са свом строгошћу критичном и свлма могућим средствима, за. испитивање и пита се она, да она каже како је у њој, у истини. Пето је, ваљда, оно стање што га је Мадаше де

бабу онако дивно обележила у оној својој изреци: „Све ризумети значи све праштати“. Или општи Филозофски умор и мат пред великом природом и крајним проблемама њеним. Педаготија, као и велика већина данашњих умних радника, још се налази у оном

трећем стању, на ступњу шпекулати- |

ВНОМ.

То је моје тврдо уверење, које сам стекао о овом предмету бавећи се с њим ево скоро три године, и имајући га на уму и приликом штудија осталих наука, нарочито природних. И ја сам сматрао ва нужност и дужност да га кажем, особито данас, кад се и у нас прилично диже ларма, и у већине радника ове струке влада уверење, да је Педагогија наука. Читамо врло често расправе и у нашој журналистици, да ли је Педагогија наука или вештина. И врло често видимо да се решава, да је она наука „већ по важности свосвојој“, а то значи: или не знати шта је наука, или не познавати Педагогију саму данас; или обоје. А по моме мишљењу много је боље и поштеније, и корисније по науку и по оне који се баве и њом и практиком, признати истину и казати онако како је, па бити на чисто, а не дизати прашину голим именом, и празним речима млатити сламу, из које испада два пут више уроДице но чиста жита. За науку је боље што ће се она онда створити, да то буде, ако није, и ако је могуће, а за раднике њене, што неће бити у заблуди, те ће се мирно старати, да надокнаде у практици оно, што не могу у теорији.

Сад је на реду да кажем моје мишљење о томе, шта јесте Педагогија, и какве вредности она има данас, овака кака је, и за тим може ли она да буде, да постане, наука или не.

„ПЏедагогија је наука о васпитању“, тако се вели обично, и васпитање се дефипише овако: „намерно утицање и пословање с тланом око развића малољетних. Већ и сама дефиниција не казује научност овога предмета, но