Учитељ

502

ми иикињиње

де; па ако је у свих нађе, онда то.

отлашује за своју, научну, истину. У шпекулација свега тога нема. Оне баш и онда, кад говоре највише о методама, Сад рецимо: Педагогија је поље испитивања школа; предмет њенога испитивања и изучавања јесу : цељи, средства и методе васпитања, и васпитачи и васпитаници; на томе пољу је рађено и изведени су неки општи принципи о свему томе и уређени ма по ком гледишту; па се сада запитајмо само: којим се путем дошло до ТИХ данашњих њених општих Формула '% Је ли се, кратко да се изразимо, употребила научна метода испитивања, или се простим шпекулацијама (а нешто позајмицом од осталих наука) дошло до њих' Одтоварам с најдубљим убеђењем и највећом сигурношћу, да је ово. друго. Колико сам год до сада и теорија и историја и упустава овога „предмета прочитао, све је то просто лично мишљење онога, који пише, и позајмица од других наука. И само толико има сигурнога, колико има, ове позајмице, и колико је она тачна. И да други пише, друкше би било и једно и друго. И да нема ауторитета, око којих се мање више они мањи прикупљају, све би различно било; и највеће противности могуће би биле. Нема сталнога пута, којим се заједно мора доћи до једне истине, или барем сличне и приближне; нема ни разних путева, него је просто излагање субјективнога мишљења и осећања. У историји (овога предмета) казује -— разуме се врло непотпуно и површно како је васпитање у кога народа било, шта је рекао о васпитању Буда, Кон-

саме немају никаких метода.

фузије, Плато, Аристотело, Сенека, Августин, Цицеро, Библија и т. д. и из тога се не изводи ништа. У теоријн се ређају неке опште формуле, које би ва силу бога хтеле да су научне истине и да овоме предмету дају право на име „науке“, а овамо су чисто сама правила и евојевољне поставке, које служе само као преглед, напомене и упуства за практичан рад. Ау практици се тек, према овим метафивичким правилима, кроје упуства и 0ставља наставницима, да према природи дечијој и природи околној, чине оно што се може. И одавде се тек види, да су ови. „научни принципи“ данашње „научне педагогике“ просте као оне Платонове у његовој републици. А оне су само толико паметне, колико одговарају природи. А одговарају природи само толико, колико има позајмице од других наука, и то добре и верне позајмице. Но свака наука, ма колико да се она наслања на остале науке, мора да има, своје поље, и на томе пољу да испитује своје појаве и изналази и поставља своје принципе, независне од осталих. То јест она мора да има своје принципе, и да их је извела методама научним, индукцијом и дедукцијом, а не просту позајмицу и још мање чисте шпекулације. Педагогија нити има, данас својиф принцина, нити је оно, што има, извела научним методама. И ово је за ме најважнији моменат и најјачи знак и доказ, да она није наука.

И ја сада могу сумирати цео свој говор на кратко у овоме: да Педагогија није данас наука и да појму научном нити одговара оно, што је она данас обухватила као предмет свој

жеље исте онаке,