Учитељ

501

некадање добро његово“. Дистервег каже: „самосталност у служби онога што је истинито, лепо и добро“. Цилер (у својој „пенале 1 Фе аПсетете Радагогтк“) говори, како је потребно да васпитач увек има главну цељ на уму при сваком практичном пословању, па је опет не изводи јасно, но вели по Хербарту, да је „цељ ове науке неодређена, јер вели и „свака наука почиње од нечега датога и више мање нејаснога и неодређенога“. А на крају заједно са Хербартом вели, да се може дефинисати као „лични идеал“ и „добродетељ“ (Тисепд). Дитес се упушта, у претревање ових разних одредаба и вели, да ни једна није потпуна и тачна, а још мање јасна, па каже, да би још понајбоља била: „да свестрано и хармониски усаврши младића“, да развија све његове силе. А Лалмер, кога Стој сматра као неки ауторитет и непрестано га (у својој мршавој „Епеусјорафе дег Радасовк“) дитира, и који местимице одиста и има бољих мисла и од самога Отоја, ни више ни мање, но (у својој „Етапгеј. Радасог1к“) вели овако: „Она (Педагогика) нема за то (да поставља себи каки лринцип и цељ) ни права ни моћи: она мора тај принцип просто само да прими, и једино мора, при своме заснивању, да каже, којем гледишту верозаконском припада, да ли јеванђелско-хришћанском, да ли средњевечнокатоличком, да ли старој или модернобезбожној, да ли којој иначе“ (страна, 92) . . . И оваких би дефиниција могао навести још много. И из свих би се видело ово троје: да оне ништа не казују одређено, да су разноврене, и да се представници овога предмета

још не слажу ни у оном, што сматрају као најглавније у њему. Оваких бих истих разноврсности могао навести и о средствима, и о методама, и о васпитачима и о васпитаницима. А кад бих се упуштао још у веће појединости, нашао бих их толико, да би мало нешто и остало, у чему се сви слажу. Само у ономе, што припада, осталим наукама, слажу се мање више сви, у колико им је наравно то познау ономе, што припада ово-

то, а баш) ме предмету, највеће је неслагање. Друкше питу теолози, друкше Филолози а и једних и других има готово највише данас у овоме предмету, друкше математичари, друкше Филозофи старе. штекулативне школе, а друкше нове критичке и реалистичке, друкше најпосле правтичари школски. И ово је дакле јасан знак, да овде нема утврђених научних принципа, које сваки мора да призна, већ је остављено ли-

чном нахођењу и нагађању појединаца.

Но да ли је нешто наука или шпекулација, више наука, или више шпекулација, најбоље се види из онога пута, којим се дошло до оних општих одредаба, које једна наука истиче као истине у својој области. Наука има своје (научне) методе, којима се служи те тражи и долази до истана ; шпекулације их немају и не потребују, јер оне казују оно, што њин отац просто "мисли, натађа, жели, осећа. Наука прво улази у природу па разгледа и пореди, разгледа појаве и рад у њихи узроке њине, и изналази оно, што је заједничко у свих; онда то ставља још, не као истину, него као претпоставку само, као вероватау истину, па се у| пушта у појединости и тражи потвр-