Учитељ

У РУРИИИ

друштвена страст, која. води дрштвеној | за васпитање само баш најважнаје. То су

болести па и смрти, исто онако, као ин страсти индивидуалне. Страст разваљује хармонију органску, било у организму инливидуалном, било у ономе великоме организму од организама, 'у организму социјалном. Замислите да удари у назадак просвета, земљорадња, занати, трговина и индустрија, административни и судски послови, и шта, је онда остало политици Празно политизирање речима, које води у свађу и раздор, у нерад и растур, у болест. Ћелћце друштвене, место да се привлаче и удружују за рад и борбу с природом оне се одбијају, и окрећу у борбу једна против друге... Ово је дело особите врсте у нашој педагошкој литератури. Она нам је и онако врло худа и скромна, а ми као да не умемо да се послужимо ни оним што већ у њој постоји. Мало је дела, која претресају васпитна питања чисто с научне стране. Сасвим природно, да се прво јављају радови

практичне природе, радови који хоће да [

упуте како треба да се ради и незнајући свему правога узрока за што тако да се ради» А наравно, да то није довољно, и да така, „слепа“ практика или проста рутина, може бити пуна мана и водити јошиу друге. За то је и теорија: да расветљује праксу. ;

Дело је ово рађено по најбољим данаш"њим научницима у биолошким упсихолотким и социолошким гранама научним. А сам му наслов каже шта оно обувата и обрађује. То је: природа човекова, колико њу данас наука познаје, и примена тога познавања њенога на развитак човеков и васпитање. Наше намерно утицање на развитак омладине, или васпитање, треба да буде чисто од свих заблуда, а сагласно природи, и то хоће ово дело да покаже. У првом делу оно претреса осећања и казује како; она постају, како се развијају, кака је пркрода, њина и како ће васпитање да утиче на, њих. У другом се прелази ум. Ту се износе основни закони психолошки и логички, који треба да се имају на уму при васпитању, који нам дају упуства како да поступамо у њему. Трећи део одређује оно, што је

душевни потреси : задовољство и незадовољство, љубав и мржња, љутња и благост, страх и одважност, стид и понос, савест и кајање, лепота и чуђење. У четвртом делу претреса се воља. Ту се говори о инстинктима, наклоностима, навикама, страстима, пазжњи, карактеру и слободној или неслободној вољи. Све је у основици обрађено онако, како данашњи најбољи представници ове области научне о овоме данас мисле. Стил је прилично лак и јасан, нити има оних млогих понављања и оних силних

шампарских погрешака што их има у пи-

шчевој Логици, удешеној за слушаоце Велике Школе. Испрва, ево да наведемо једно место, те да се види ово. Говорећи о страху писац вели: ... „Но васпитачи, нарочито они, који немају довољно педагошке вештине, радо се служе том библћском изреком („Отрах јесте начело премудрости“), и старају се да на место божјег страха уселе у душу дечију страх учитељски. Педагози, који препоручују страх, као једну педагошку меру, оснивају је на том пеихолошком начелу, што се страх боље памти, него икоје друго стање свести. Но баш за то, што се страх добро памти, рђаво се памти лекција. Дете ће добро запамтити намршћено лице учитељево, његову вику, а још најбоље виргаз, ако га је показао; али ће врло мало запамтити од онога, о чему се говори у лекцији. Слика онога што се садржи у лекдији са свим ће помрчати и ишчезнути покрај тих грозних слика, којим га плаши учитељ. Под утицајем страха ми не само што не можемо ништа боље запамтити, него ћемо још и заборавити оно, што смо знали. Страх обрати сву пажњу детета на, грозну слику учитеља — оних казни, које му је он спремно. Деца с јачом вољом напрегну све силе, да се избаве од страха, па уче, а деца са слабијом вољом могу под утицајем страха да са свим затлупен постану неспособна ва науку“.

Пре тога је показана природа страха, и његов утицај на организам с Физиолошке стране и на духовне радње с психол. стране.

Ми сматрамо, да је ово дело једна добит