Учитељ

_ 55

Зендавесте, Библије итд. и то као ч0век класичкога образовања, еве на латинском и грчком, а ја сам на несрећу, или срећу, с тим језицима врло мало упознат. Даље, предавања су му имала више облик декламадије п проповеди, но излагања ствари неким редом и с критиком. А што је по моме мишљењу највећа и неопростива погрешка то је, што је диктирао. Једнога часа или неколико часова само диктира, буквално диктира, а ђаци пишу, па после стане о томе истоме да држи беседу, у којој је оно исто само мало друкчије. Ја сам донекле писао, па кад сам видео, да немам шта, ја сам баталио, па сам слушао проповеди и прибележавао ред и важније ствари, које су ми биле непознате, а којима сам могао да се користим. И док су остали писали, преписивали и ваљда „учили“, ја сам могао да прочитам ова дела: Птеђез, Сезећјећје Фег Етглећилев ппд дев Опфегтећ!а, Ваптет, безећећ(е дег Радавотк 1—–П, У оге1 бевећјећје бег Радасовк ај УУ155ер" већајћћ, и многе друге ситније ствари. р Да кажем неколико речи о овоме последњем делу, кад оно носи овако име. Оно се одликује тиме, што не говори о васпитању појединих народа, него је покушало да доведе педагогћаске идеје у неки известан ред, како су се оне јављале, те је за то просто говорило редом о појединим личностима, које су биле као покретачи ових идеја. Сем тога има и ту добру страну, што је већином верно дитирало речи самога писца, па по негде и цео неки важнији одељак, а свуда цео преглед његових идеја. Дело је дакле по себи прилично добро, па и име му је пре-

ма данашњем сватању и називању овога предмета доста добро, јер се чисто старало да изведе развитак идеја педагошких. Но највећа му је мана, која му и само име мало крњи, што је дотерало само до Хербарта (Вајца и Бенеке), и то је почетак овога века и мало даље 1716.—1581. и 1854. па оставило периоду, у којој су остале науке, нарочито биолошке, учиниле грдан корак, и што није из свега чавело основне принципе, које је дотле у разних личности пронашло. При свем том ово је дело добро дошло свакоме, као допуна оне Историје, која прича или која би хтела да попрлча, како је васпитање било у кога народа у практици, у самом жовоту његовом, па и мени је било добродошло. (Но мени се чини, да би права Историја Педагорије ваљало да споји обе ове разне Историје, и да их излаже у органској целини, онако, како су и текле заједно). У Дидактици је обухватио ово: „Појам о васпитању и појам о дидактици, Дидактика као „наука о вештини поучавања“ (МУ 1ввепзсћаћ уоп Чет Кипзе дев Бећгепа) у ошште, а Методика о предавању појединих предмета. Обим дидактике : средства, цељи и закони. Настава Формална и материјална. Самоуштво, приватно учење и јавне школе. Предмети наставни: Религија, итд. ЏПрипцип народне школе. Реалке Гимназије“. -— Као што се види, обим врло мален и непотпун, а ја сам се надао, да у Дидактици чујем много што шта више. Дидактика по моме мишљењу требала је да из целе наставе извуче и изнесе основне принципе, који вреде за сву наставу и све предмете

: