Учитељ

у опште, а Методика да појединачно излаже природу појединих предмета, наставних и најугоднију Форму предавања њинога у школи. А кад се дидактика дефинише прво као „М1580Пзећа Е уоп дег Килзе без Гећгепа“, овда та дефиниција вреди и за Методику, и само је онда тачна, ако сен Методика разуме под Дидактиком, што не мора да буде, (јер би се исто тако Дидактика могла сматрати, као део Методике у ширем смислу, као кратак извод из целе ње). И свакојако мени се чини, да она дефиниција Дидактике више доликује Методици но Дидактици. Даље, кад погледамо сам овај садржај, који је по предавањима наставниковим ушао у овај предмет, па га премеримо с горњом дефиницијом, видимо, да он мало одговара ономе „уоп дег Килрађ дез Гећтерз“. И по овој одредби и по самоме значају речи Дидактика, чини ми се, да би се ваљало више држати саме наставе, распореда и особина њених, а Миге], 2леје чпа Севефје оставити општој педагогици или како је он зове „АПсетете Еглећиповјећте“. У дидактици гово-

рити о настави само, да је има „Фор-

малне“ и „материјалне“, то је потпуно недовољно. Јасвост, очигледнвст,, генетичност, кондентрисање наставе итд. није ни поменуто, а то највише одговара одредби уоп дАег Кип5| дез Гећгепв“. Ако се то остави Методици, онда се квари одредба њена, да има поједине предмете, и Дидактици не 0стаје ништа од „вештине поучавања“. То је тек што се тиче обима и одредбе њене. Друга је ствар како је ово, што је обухваћено, схваћено и исцрпено. Кад мој поштовани наставник

| криви гимназије, што су се пореалчи-

ле, а реалке што су избациле грчки и латински; кад он вели, да латински, Француски и енглески за то треба учити, што су пуни „уоп роебвећеп цпа дата већеп Мегкеп“, и талијански зарад његове „Кппзбемлзеће Кплћећ 1п Могћ пта Зафл“: онда ми није чудо, што он верује у судбину, што вели, да још рођење одређује позив у животу (јер бо се неко роди телом јак за телесне радове, неко телом слаб за духовне радове, а неко сређан за сређни сталеж |“), што на питање: „како се може неједнак дар, таленат и женије, довести у сугласност с праведношћу божијом '“ одговара: „јер су спољне прилике неједнаке“, што појам „еглећеп“ објашњава појмом „ћегап5глећеп“, што му је васпитању цељ „Ерепа Соффћев“, што му оно почиње тек с шестом годином, што му се младић нада будућој срећи „као ми вечном животу“, што свуда и у свему цитира само туђе речи, итд. А где сам разлале, ево само за пример да наведем неколико речи његових, да се види како разлаже: „Из горњих цељи, вели, види се, да цео обим знања пада настави у цељ. Али пошто она не може све да обувати, то мора да чини избор. Пошто је човек „телесан“, то мора да позна природу; пошто јеон „2уоћ роб Коп“, то мора да позна друштво у коме живи и дух његов; и пошто се у његовој души оличава дух свети, то он мора да позна Бога. . .. За то школа мора да се базира на „откровенију божијем“ (Оепђагиле) „па хуаг епшвај асј Фег Вест пе дезв Оћмвђер фи пад дапп аш деп Епеђтзвеп Чеввејђеп ; ај50 ал дег Кећолопајећге“.