Учитељ

квих разлога. Ми хоћемо само да потврдимо Факат, да је првобитна српска школа била установа манастира, а не државе или приватних корпорација. Тако је то трајало читавог средњег века. Колико су тада школе напредовале и каква су сезнања у њима добијала, лако је пресудити по ондашњем целокупном религиозном и друштвеном стању и уређењу српског народа. Религиозна, струја захватила је тада све слојеве српског народа, и онда домиста није никакво чудо, да је правац у школама (подигнутим у манастирима) био потпуно религиозног карактера. Жо познаје законе људскога развитка, и ко зна да су сви народи средњега века стајали под захтевима религиозних тежања, тај се ни мало неће чудити, што је црква играла тако велику улогу у нашем народном развитку у опште.

ба више или мање нагађања и потађања дало би се говорити о нашем средњевековном школовању. Али како се ми морамо што пре журити постављеној цељи у нашем разлагању, то ми прелазимо даље молећи читаоце, да добро упамте факат, да је српска средњевековна школа била као неки саставни део цркава ч манастира.

Живот српског народа у новом веку, у веку открића и проналавака и пелокупног напретка људског, то је живот мука, девоља и страдања, то је живот пун чемера и јада. Живот, имање, име Србиново и вера његова, све је то било у опасности, да пропадне под тешким ударцима турске обести и самовоље, а о школи у то доба није било ни спомена. И одиста само тврда и непоколебљива нада на Бога и велика љу-

580 _

бав према своме имену и језику могла је очувати Србе од савршене националне пропасти. Уз то још та срећна околност, што Турци нису били културно јачи од Срба, била је овима поедедњима од велике користи. У дубоким и непроходним планинама српским белио се по какав манастир. Ту је Србин мало слободније долазио, те се крепио молитвом и надом на Бога, ту је слушао приче о величини и слави својих старих. Осем тога то је (манастир) била уједно и школа за ону сричад, која су желела да се науче писмености. И тако, као што је свакоме јасно, из напред изложених редова, српски народ проживео је читав један историјски период у најмучнијој борби за одржање своје вере и свога националнога имена и језика. Према томе не може се ништа ни говорити о животу српске школе у овој периоди чемернога народног живота, јер је у тој периоди није ни било.

Ако би хтели да пресудимо, би менб претрпела српска школа, да није српски народ снашао онако звао удес, онда би се морали удалити од постављене цељи. Морали бисмо да видимо, каквим је животом проживела школа у ових народа, који су имали срећнију историјску судбину од српског народа, па да према томе бар приближно пресудимо, какве би мене претрпела школа. Но да се не би удалиди од свога правога задатка, ми не можемо чинити никаква упоређења, нити из њих изводити каквих закључака.

Нужно је да кажемо још неколико речи о школи из најновијег периода

какве

српског народног живота.