Учитељ

види, како је одиста и на највишим местима, и међу најодабранијим људима из просветне струке овладало мишљење, да је за школу и учитеља певање у цркви једна велика тегоба, коју они неправедно трпе. У осталом радо бисмо пристали, да ово питање оставимо, да га решава не само Просветни Савет, већ целокупан број свију оних људи у Србији, који знају са каквим се тегобама бори учитељ у школи, и од какве је штете за његов напредак и за напредак школе као и за његово здравље идење у цркву.

Но ми смо већ казали, да је закон изриком казао, да се у цркву мора ићи, и онда томе немамо шта додати, Можемо само то рећи, да сваки паметан човек, па и учитељ, треба да запамти, да су му закони његове земље светиња. Ко то запамти, тај се никад неће огрешити о закон.

Из свега тога што смо довде казали, јасно св може видети ово: да је школа у средњем веку нашег народног живота установа цркава и манастира ; да су и учитељи у то време добијали своју спрему у манастирима; да је с тога школа у то време морала стојати у служби пркава и манастира; и на послетку, да је услед нашег обновљеног народног живота и у најновије доба народна школа прорадила уз цркве опет са правцем црквеног образовања.

Да видимо шта нам даље вели члан 52 закона о основним школама,

Други одељак тога члана каже: „Потребни прописи о томе и у опште о идењу у цркву ученика, издаће се у споразумљењу с духовном влашћу“.

Овај други одељак има ону завијену

[

законску Форму, коју бисмо слободно могли сматрати за непотпуност и нејасност у закону. Ми мислимо, да би закони људски требали да буду, колико је год могуће, приближвији законима природним. Код природних закона нема ничега, нејасног. Зна се све како шта мора да буде, и ништа није остављено ничијој вољи и никаквом случају. Нико не моње један природни закон тумачити како он хоће, већ онако какав он јесте. Код људских закона често остаје таЕвих празнина, или такве непотпуности, да их поједини људи могу после тумачити како хоће, или што је још неугодније, кројити према њима са свим нешто ново. Такав је случај, у овом другом одељку 93 члана закона о основвим школама. Духовној и просветној власти остављено је на вољу, да на основу овог другог одељка пропише какве год хоће наредбе. Да је закон потпуно јасан, онда би у њему било речено : учитељи ће ићи у цреву у те и те празнике, на вечерњу и службу или само на службу, па онда готов посао.

Но ми нисмо никад за извртање и претеривање. СО тога одмах изјављујемо, да и овака стилизација, каева је у 52 чл. закона, може поднети. Само је питање кад' Одговор је јасан, и то овакав: Онда кад се наредбе, које се издају на основу закона, удесе тако, да нико од њих не трпи ништа, што не би морало да буде. Ето на прилику учитељи не морају сви (где их је више) ићи у цркву, али наредбодавцу је остављено на вољу, да нареди, да морају сви ићи. Или на прилику, при некој цркви има више свештеника, или иначе певача, и учи-