Учитељ

шити времена на доказивање горе изнетих питања. Остављамо нашим читаоцима, и оним члановима нашег просветног тела, који решавају данас сва школска питања, да о њима промисле.Ми ћемо да се повратимо за који часак опет члану 52 закона о основним школама. Први део члана 52 закона о основним школама каже: „Учитељи су дужни у цркви певати недељом и празником“. Ово је за свакога јасно. Да је се приликом пројектовања овога закона мало више пазило на све оно, што је учитељ дужан радити и урадити у школи, онда би се друкчије морало квазати о идењу у цркву. Није се било ни мало тешко сетити, да се више у основној школи не учи само: читати, писати « рачунати, појати и богу се молити, већ да је школа са свим на другој основи, баш по самоме новоме закону. Ми и сами не мислимо, да је у данашњим. приликама, и према садашњем ступњу народног развитка било удесно од један пут дати школи такав правац, да она са свим окрене леђа, цркви. То се не би могло учинити нарочито с тога, што је се у народу донста утврдила традиција, да су школа и црква нешто нераздвојно. Али свакојако могао је се учинити неки мали прелаз у закону, по коме би школа задовољила народну традицију, а опет не би остала у тако зависној служби цркве, или боље рећи попова, као што је то закон утврдио. Јер одиста у служби цркве може се још и трпети, ама у служби попова већ је теже. Ко зна оне силне зађевице између попова и учитеља око идења у цркву, тај ће признати, да је озбиљније требало размислити о овој ствари. |

Вредно је да нешто споменемо у погледу идења у цркву из времена претресања овога закона, као пројекта законског, у Просветном савету. Кад је дошао члан законског пројекта о коме ми овде говоримо, онда нико у Савету није био за то, да учитељи даље остане силом „чтец“ и „певчик“ у цркви, осем два три свештена лица, која су то морала чинити по своме позиву. Огромна већина саветских чланова стајала је на са свим сувременом становишту. Та већина доказивала, је, да школа треба да остане у толикој вези са цревом, колико јој је потребно да своју омладину васпитава у религиозно-православном правцу. Једни су чланови доказивали, да свештеници, нарочито по варошима где их ваше има, могу и сами вршити службу у цркви,а где то сами не могу. ту нека се црква, или црквена општина, постара како зна и како може за певаче. Други су доказивали, да и учитељ може певати за певницом, ако хоће, али да му за то буде дужна црква плаћати онолико, колико се погоде. Трећи су узимали у обзир све оне тегобе, са којима се учитељ мора борити у школи, око васпитавања и учења омладине, па су били мишљења, да их бар од црквеног певања треба ослободити. Знајући, да је тешко наћи људи, који ће певати за певницом, нарочито у селима, Савет је решио: да учители добијају награду од црквене општине, а неспособне за Февање да може министар ослободити од тога.“)

Ми смо о овој дебати Просветног Савета говорили само с тога, да се

#) Види „Просвни Гласн.“ год. ПЛ. стр. 10—12.

| |