Учитељ

дакле излази из овога, Са свим јасно излази ово. Држави је потребовала учитељска школа за стручно спремање учитеља основних школа. Па што држава, није отворила учитељску школу, као што је отварала гимназије, реалке, Факултете на великој школи и т. Д., па ко хоће, тај нека у тој школи учи, а ко неће — није ништа ни било То бал и јесте главно о чему ваља промислити озбиљно. Држави требају стручно спремљени људи, и она не може да их добије простим отварањем школе, већ мора да тражи још једно јаче средство. па да може имати ђака у тој школи. То је средство: издржавање ђака о своме трошку. А што држава мора то средство да употреби само у учитељској школи, а више ни у једној, то је врло јасна ствар за свакога. Ко ће год учити какву школу о своме трошку, и о своме труду, тај ће пре учити сваку другу школу, него учитељску. А што је то тако, то је опет зацело свакоме јасно. Јер поред осталот држава примајући питомце да их о своме трошку школује, ставља и за себе јаке гарантије, као да питомац мора провести у учитељству шест година и т. д. Из свега овога дакле јасно излази, да учит. школа мора и даље остати државна установа, у којој држава подноси све трошкове око издржавања ђака. Не буде ли ово, онда кроз кратко време може да не буде и саме школе. А има, ли кога који то хоће и који то жели! Ми смо вољни да верујемо, да нема, никога, јер то би значило, да има некога који не жели напретка својој земљи. Ако има кога, који жели штогод да ради и о учитељској школи, онда, тај треба да жели да она буде боља

36

и напреднија него што је данас, а друго ништа.

Вредно је да овде споменемо Фават, да Србија према броју својих становника треба да има не две, већ десет учитељских школа, као што смо то показали у прошлом броју, у једној белешци о Србији и Саксонској.

Ми смо споменули већ, да је учитељска школа претрпела, по више измена од свога постанка до сада, и да јој је најбитнија измена била прелаз из интернатског у екстернатски живот. При томе прелазу у закону је остала једна, непотпуност, које, по нашем мишљењу, није требало да буде. Та непотпуност састоји се у томе, што у закону није одређена мера новчане накнаде, и то највећа и најмања, коју би питомци имали примати место оних потреба, које су добијали у натури. Осем тога законом је требало тачно обележити, кад питомац може изгубити државно издржавање; требало је дакле одредити најмању меру успеха, који литомад мора постизати, па да му се државна помоћ даје. Наравно да је добар успет довољан, а, што је бољи, тим је боље. Ми смо један пут већ говорили, на овоме месту, да људски 88-

кони и ако не могу бити апсолутно.

тачни и одређени, могу бити релативно такви. Јер при грађењу, каквог закона ваља увек имати и то у виду, да се људи мењају, а да закони могу подуње трајати. Ово напомињемо с тога, што мислимо, да све оно, што у коме закону није добро, и што може бити од штете оној установи ради које је тај закон, ваља што пре и што боље исправити. Овде нарочито мислимо на ту празнину у закону о учитељској

пара ој