Учитељ

школи, по којој је остало неказато, колика мора бити најмања мера благодејања, ч кад питомад треба де 'агуби то благодејање.

Ми смо ово неколико речи проговориди због садашњих прилика у нашим учитељским школама. Ми смо хтели овим редовима, да подсетимо управу учи-

«

Ре тељске школе, и свакога другог, кога, се тиче срећа и напредак те школе, да добро проуче све прилике, и сав. живот тога завода, и да озбиљно промисле о свему што би му могло служити на бољитак и поправку.

Оволико за сада на брзу руку, а другом приликом проговорићемо опширније о свему овоме. |

Наше писање.

У бој свесци „Отаџбине“ изишао је један чланак, који се зове „задаћа ревизуре у просветном нашем систему.“ Кад човек прочита овај наслов мислио бигла је У томе чланку претресено питање о ревизији наставе у земљи с педагошке и државне тачке гледишта и' предложен какав најбољи и најудеснији начин прегледања шкбла. И свега двоје може мислити: или да ће се с разлозима изнети какав нов начин, или да ће се изнети критички овај данашњи онаки каки је с разлозима за или против њега. Међу тим тамо је сасвим нешто друго. Од првога нема ни помена, а друго се своди на просте нападаје и грдње и то онако из реда на цео један ред људи, који су наши грађани па ма каки да су,и на ово: да „ревизор добије добру дијурну, да се просветна интелигенција прошета о државном трошку, и да се наужива неограничене властипад тим кукавцима (учитељма, којима ваља или пожртвовати интересе своје и своје породице, или ствар васпитања и омладине.“ (Отр. 987), Ето тај је по мишљењу пишчевом, задатак ревизуре, „у просветном нашем систему.

У првоме делу ужасно осуђује просветну и тако звану педагошку интелигенцију што је оставила стари механизам и прирддно васпитање и повела се за туђинштином и празним голим фразама, а у другоме говори о ревизији и ревизору шабачком и напада га за исто то и још друго нешто. И то је цео чланак, цела „задаћа, ревизуре, “ и аавршује је овако: „ми га износимо на

,

решење пред ону просветну интелигенцију коју назвасмо кратковидом и незналачком, а са ће од ње зависити „хоће ли јој то име врло добро стајати, или ће га радом поништити.“ То је питање о старим утитељима или „старим мученицима,“ како их писац назива, „не би ли боље било доводити их у варош и давати им прве разреде, нек само уче децу читати, и нек их гаје као добри деда унуке и праунуке своје, но их белешкама, убијати и бацити пх у шсензију од које никако не могу живети 2“ И то је у главноме све што ћете наћи у томе чланку

Оставимо нелогичиост, што се од кратковидне и незлалачке просветне интелигенције тражи одговор на тако једно питање, јер ко је пезналица и кратковидан, он не мо| жени одговарати на њих. Оставимо несмишљеност, да се они постављају по варошима у прве разреде „те да се белешкама, не убијају,“ као да ће их онету мимоићи. Оставимо и нихилизам, којим се цео род првог разреда основне школе своди само на читање и гајење „као добри деда. своје унуке и праунуке.“ Оставимо и ужасну ускоћу и цинизам, да се цело прегледање шкбла своди на „шетње господске“ и „дијурне ревизорске“ и „уживања, неограничене власти.“ Но ајдеда уђемо мало тачније у разгледање његово.

„Ко је вели, брижљиво проучавао закон о најновијем уређењу учитељских плата и школског надзора ,... тај не може ни до чега другог доћи, до тога, да је законода-