Учитељ

Е.

постати мајстор у једноме. А чим један стане вршити само једно нешто, он постаје мајстор у томе. И тек што се више развијају и расту мајстори, вештаци у појединим пословима, то и целина од њих, скуп свих послова, 10стаје све савршенија и савршенија. Оне су животиње савршеније, које имају више органа; оне су несавршеније, које их имају мање. Монере и јаја немају их готово никаких, за то су то најнесавршеније животиње. Ту је она проста маса од које се врши све оно у маломе што толики наши органи врше посебице и у заједници. Народ, у коме једањч мора да буде и произвођач и прерађивач, и сељак и занатлија, и овчарица и Фабрика, и трговац и жедезннца, и поп и учитељ, и полиција и Финансиста, не може ни стопу корачити напред, док не подели посао и не стане усавршавати сваки појединац оно парче посла које њему падне у део. Илузорне су све системе некога вештачкога друштвенога уређења без напретка и развитка ових појединих грана народнога живота. С тога ко жели правога напретка, мора на све ово пазити и сваку страну, сваку струку посла у народноме животу потпомагати. Ларма онај ко говори а не ради; лаже онај који оће све а није ни за једно. Делимо посао, и учимо се сваки своме, те да у њему будемо прави мајстори и да га развијамо све више и више! ...

Не волим да причам више о Немачкој, но ћу да претпоставим да је у нас онако као у њој, па да видимо онда како би било. Кад би се села скупила у грумуљке и уредила, онда би не само остала поља слободна за обрађивање и

престала потреба толиких заграда, паса, пушака затвора и страха, и не само што би се брже и лакше трампило и узајмљивало оно што се има, но ево још шта би било. Данас у селу где

има стоке, — а у Србији је готово у свију има — свака кућа мора да да 3—4 џ 5 чобана. Узмимо село од сто

кућа. То је око 4,5 стотина само чобана. Толико њих дангуби само око стоке. У Немачкој један или двојица, чувају једну врсту стоке, један или двојица трећу итако даље. Свега дангуби у њих око стоке у целоме селу око десетак чобана, а врло често тројица четворица. Неколико стотина чобана остаје код куће, да ради друге послове. И у другим пословима је опет тако. Што свака кућа да има мешају, кад једна Фурунџиница може то да врши за свед Што све сељанке поред толиких грдних домаћих и пољских послова да се старају и за одело од конопље и вуне до аљине, кад то може један мајстор шнајдер или повише њих да чине за све Што да свака кућа гради још ону примитивну обућу од неучињене коже, кад би то могло неколико њих да чине с већом вештином и јевтиноћом '. Све би се у маломе изделило онако, као што је то учињено у варошима у повећој мери. И у толико је одма живот ратнији и лакши. У толико су више дати услови за даље развиће. Даље, тај ближи додир људћ с људима чини, да сем умна и морална страна у људи боље и више развија. Ту се теку извесне друштвене особине, стоје је немогућно очекивати од људи који живе засебним и самачким животом. Што нам народ има толико несоцијалних и грубих особина, то се