Учитељ

и свезу реченица; али то може само толико, колико су реченице повезане свезама и говорним средствима уопће. Оно мора свезу да ухвати и без таквог језиковног ослонца, јер иначе не би могло пронаћи смисао реченица по себи и појединих речи. Ова ће пак трудба, на целину управљена, бити завршена тек особитим обликом тумачење, стилистичким. Као што се граматика допуњава стилистиком, тако и граматичко тумачење стилистичким. Њему је задатак, да изложи основну мисао, тенденцију целога, јединство говорног дела, и да покаже како се главна мисао или као црвен конац провлачи кроз све појединости, или како се она разглаба и члана; како се развија. Њен је дакле предмет композиција говорног дела. Док граматичко тумачење хвата смисао целога у његовој свези, — стилистичко разматра целину у њеном чланању ; оно се моње звати индуктивним , ово би било дедуктивно. Ово тумачење тек чини да по тенденцији и композицији схватимо сваку мисао и склоп сваке реченице, положај речи, па и употребу баш ове једне речи. Оно објашњава и избор метра и ритма.

4,

Помоћу три довде поменута начина интерпретовања тумачимо само оно, што је пред нама, без икаква обзира на што преко тога; и тумачимо га по његовој садржини и његовом облику, тумачимо евачим, што је у њему и на њему, али само према три заједничке духовне силе, поименце, према националном језиковном духу, према надионалном практичном и теорпском животу

| и, што за представљање особито вреди,

према националним вештачким облицима, али не пазећи на друге могуће модификације. А и ово је преко потребно за потпуно и верно разумевање. Да би се какав говор истинито и пот, пуно разумео, мора се пазити и на то, ко ту говори: јер дио сшп Фсилб 1дет, поп 656 1дет (кад двојица једно исто кажу , то није једно исто). Говорно дакле дело захтева после оне три интерпретације према заједничком дДуту, четврто, и индивидуалну интерпретачију, Т. ј., тумачење према пишчевој особитости. Основна мисао, свеза појединих делова, ред мисли често се може разумети, па и само једна реч правилно схватити — тек онда, кад се обрати пажња на властити пишчев начин мишљења и представљања.

По томе је врло природно, да индивидуално интерпретовање обично утиче и на граматичко и на стилистичко; ова два тумачења не смеју реч разумевати увек онако, каква је она у заједничкој свести народној, него често онако, како је писац обележио својим индивидуалним жигом, и морају пазити на то, како је заједнички, признати облик композиције индивидуално измењен. Али се с тога и од себе разуме да се индивидуални начин тумачења не може замислити као каква засебна врста, него да он поменуте три врсте само прати и модификује, да се дакле овај начин може вршити само као индивидуално-граматички или индивидуално-стилистички или индивидуално-стварни. Ја кажем: и индивидуално стварни: јер, као год што свима индивидуама није под једнако на услузи језиковно благо, тако исто, и још