Учитељ

по

мање, ни писац не располаже целом имаовином од погледа и појмова, од знања и пресуда народног духа. Пазити на ово особито је потребно за тумачење драме, где нам се. показује двогуба индивидуалност, у песничкој и индивидуалност драмског лица. Али се карактер једне улоге мучно може означити, како треба, речима, колико кругом његових погледа и начином, којим он гледа на ствари: јер на прво место долази начин погледа; реч излази тек од њега. Али то вреди са свим у опће; беседу Демостенову не разумемо без његова положаја према Филипу, а то опет не разумемо без познавања његовог моралног карактера, његових симпатија и антипатија. А положај у животу и карактер такође су погодбе стилу и речи.

Јест, на овом се пољу, на пољу, које се додирује с тумачењем стварним, најлакше и догађа да се писац противи духу свога народа, да он себи индивидуално израђује круг од осећаја и пресуда, као нпр. кад Јелин таји космополитске идеје.

5.

После овог обзира на пишчеву индивидуалност не смемо дуго остати и без другог једног обзира, који долази са самом природом Филолошког објекта. Дух је исторћски Феномен, те сеи обзир исторћски везује с четири довде поменута облика тумачења, као пети начин интерпретовања, “сторфског. Према заједничком или према индивиду-

алном духу тумачење моље бити го--

ворно, стварно или стилистичко, па се опет морамо питати: у које је време, дакле у којим историским границама,

ова или она реченица написана % Реч и синтактична веза нису имале у ева времена једнако значење; обичаји и национални начини представа, политички и социјални положаји, облици приватног занимања и животног уређења, маса, ратовање, вера, наука п вештине, дакле и стилистички облици, све, све је изложено историској промени, па и свака индивидуа има свој развитак. Млади Плато још није стари; стари није више млади. Јест, још више, цео начин, како се индивидуалности појављују, како, Тт. ј., овај начин или облик живота заједничког духа суделује у излажењу на ВидИК индивидуалних духова — има своју историју: јер сваки народ и свако време нема места за радњу индивидуалних духова; па и ако их има, та индивидуалност нема свуда и у свако доба исту силу и значење. Атина и Рим, Атина и Шпарта овде се битно разликују. 6.

И тако смо се упознали са три врсте тумачења : граматичком, стварном и стилистичком , од којих се свака управља свом посебном, објективном моменту говора; и ове три врсте или правца тумачења раде како с обзиром на индивидуалност пишчеву, тако и с обзиром на истораске односе народне па и пишчеве. Ово је све управо толико, да се потпуно схвати задати пример. Свакојако ће ово разумевање бити потпуно и познавачко; али може ли, настаје питање, филолог ићи још даље Немачка је филологија лавно на то одговорила, и баш потврђујући: Филолог треба да познавачко ехватање учини још појмљивијим. То бива уз-