Учитељ

318

треба више логике, а она долази доцније, Место логике у деце је фантазија. И најбоља је метода на свету пустити децу нека слободно фантазирају. То је природни п психолошки закон, који нико не може оборитп. Ми можемо само грешити противу њега.

Долази одељак о друштву човечијем. Кад, смо читаоцима код „усавршавања деце у поштењу“ изнели мало детаљније пишчево сватање овога образовања, онда ће они већ знати у главноме унапред и каки ће погледи да веју у овом одељку. Али опет, ми морамо и овде да се упустимо мало више у лојединости. Унапрел имамо да

приметимо да су ово ствари врло сложене,

а врло важне, и да би нам повише времена требало, па да их исцрпемо потпу"није. Али ми морамо бити краћи, и морамо се ограничити само на важније.

Пошто је писац показао да се појам о

друштвеном животу развија још у родитељској вући, и да се после преко личних пријатеља и познаника прелази на „лруштво“, он ту говори о „познавању друштвенога саобраћаја“ п вели овако: „На

тај начин дознаје дете, да се сродници и-

пријатељи друкчије понашају један према другом, него само познаници или непознати људи. Оно мало по мало увиди у обичном друштвеном саобраћају, (ово је за то писац подвукао што се о томе говори, реф.) где се људи састају због својих личвих и породичних потреба, нема оне искрености и несебичности, као тамо; него да има само пристојног понашања једног човека према другоме и да један другом не смета, да један другога не вређа, него да га поштује (бар тако изгледа). Увиђајући ту разлику, дете и само почне тако поступати (а да ли баш за то, што је увидело ову разлику“ 2 реф.) и мало по мало оставља на страну своју невину искреност која је у њега сасвим природна и која се — по правилу – и у родитељској кући лепо развила; оно губи и оно природно учешће, које се показује према сваком ч0веку, па ин према животињи, те тако дете у понашању своме према странцима,

постаје друкчије него према својим сродницима и пријатељима. — Разуме се, да ово пије напредак у поштењу, него назадак; али такав је живот у обичном саобраћају људском, где влада више себичност, него доброта и милост. Кад се већ не може да поправи то стање (онда нека, и деца буду себична, реФ.), а оно пека родитељи пазе бар на то, да се деца понашају пристојно према сваком човеку и да у свакоме поштују оно, што је за поштовање, да поштују нарочито свачију част п да се лепо понашају особито према старијим људима. То је дужност (а, тамо у моралном усавршавању беху неке „заслуге“ а не дужност, реФ.) према свакоме човеку, и на то се деца могу лако навићи, особито ако се п код куће тако понашају“. — И ето, сем још неколико речи напред, то је све о друштвеном садбраћају. Је ли само то друштвен саобра-

| Ћај 2 Зар је друштвен саобраћај само по-

нашање: Зар је с „пристојним поналпањем “ свршено све познавање саобраћаја људскогр Благо вама, мајке српске! Па ви немате ништа да радите! Људи су себични; живот је себичан; ваша ће деца да „оставе на страну“ природну своју невину искреност, и изгубиће оно „природно учешће“ које се показује према сваком човеку“; „такав је живот“; и ви немате ништа Више да радите, но само да навикнете децу ла се „барем“ пристојно понашају; и то

вам је „лако“, јер се деца и у кући „та-

ко понашају“! .. . А да ви пазите да се очува она „природна“ невиност дечија; да пазите да се из оне љубави према вама развије и љубав према свакоме, према свима ; да се у њима очува и утврди она природна искреност и учешће; да познају промет и услуге међу људима; да познају живот људски и да га воле: то све не морате, не: треба, то се не „препоручује“, јер је то немогуће; „то стање већ не може да се поправи“! ... Навикните их за то само да се пристојно „понашају“ према свакоме, особито према „старијима“, па сте у моралном погледу учинили све! Ваша ће деца бити велики људи, вође и ре-