Учитељ

881

дође да га поједе они га убију иза ОНИХ заклона; или ископају једну велику и дубоку рупу, па у њу туре јаре, а озго препрече мало грања и туре шуме — покрију, | а насколо заграде трњем, на глас јарета | — вук мисли да је у тору а не рупи загна се те прескочи трње и у рупу упадве, а људи после дођу те га убију. Рањен

неће на ловца да напада као дивља свиња или медвед. У прво време кад није имало пушака, нису људи умели да ИХ убију вештачки, па их је имало много са

ха

|

свим, па усред дана су улазили у села те носили не само етоку но и децу. У Русији га лове јурећи с коњем.

Примедба. После сваког одељка да бу-

ле пропитивање, па после пропитивања из

· свега, 81 главне појединости.

Напослетку треба да се сравни — упореди вук с не-

| ком, деци познатом, животињом.

ф. | к ОЈИЋ.

УЧИТЕЉ

беј дете

- КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД.

Поуке о васпитавању деце у родитељекој кући, за обрагованије српске матере и га употребу у вишим девојачким и учитељским школама, написао Др. Војислав Бакић, професор. (Ово је дело наградила „Српска Матица“ из накладе Ј. и 1. Остојића. Цена је 60 нов. – 1 дин и 20 пара. Сомбор. Наклада Миливоја Каракашевића, 1880. Стр. 1—187.

(НАСТАВАК).

Из свега овога види се: колико и како естетичко образовање има места у друштву и васпитању, и кодико је писад имао право да га препоручује мајкама српским. Ми смо психолошки укратко показали како се оно сасвим природно развија и докле, па смо после видели да је оно, одвојено од моралнога и умнога образовања, узело у друштву људском таву форму да је оно често управо извор иди започетак многих зала међу људима, и да по томе не само не потпомаже право морално образовање него га још угушује и покрива.

Сад би имали да се вратимо на пишчеве мисли и поуке матерама у овоме, и да видимо појединости њине. Но ми мислимо читаоци ће и сами то довољно видети из онога, што смо напред навели из књиге пишчеве, и да би било издишно да се ба-

предмете у њој:

вимо више око овога. А из овога извести: да ми оћемо природно развијање без особите „естестике“, и да спремамо мислиоце, раднике и моралисте а не сантиметалне и маскиране слабуњавце, па припадали они „лепоме“ женскоме, или мушкоме полу, и „образовннијој“ или необразованијој класи друштвеној. И држимо, да у томе правцу треба давати мајкама поуке, и удешавати све наше васпитање. Васпитање се мора чувати свиг зала у друштву, п мора још гледати да утиче на њиж требећи 2.

Па зар од свега онога да не чинимо ништа, што писац препоручује2 запитаће ко. И заиста је потребно накратко да обележимо све оно што ваља чинити и што не ваља, и ако смо у психолошком прегледу казали како се ово осећање разваја.

Нека деца посматрају природу и све неки гледају слике и „кипове“ и свакојаке грађевине; нека и цртају све што могу; нека и казују речима и осећањима оно што оће; нека певају и свирају. Неки гледају и свакојаке боје, и свакојаке облике, и слушају свакојаке гласове. Али нека не посматрају само лепе предмете, но и ружне; нек му се не казује „то је лепа слика и кип“, но нек само види; нек му се не „показују“ лепе грађевине и лепа лица, не нека оно то изведе: нек му се не „окити соба са свију страна“ лепим сликама