Учитељ

886

И ако се у последње време говори о томе, да школа може бити бев књига, ја мислим да наше школе не могу никако опстати без добри школских књига , јошт за дуже време. Разлоге ћу за ово изнети доцније у једном засебном чланку (ако наступе боље прилике). Наше основ. школе имају књига од две врсте: једне су (остале) као добре — више или мање — а друге су рђаве, али с тога што их је државна печатња наштампала у доста великом

броју, морају да се употребљавају Јошт служе и са оним књигама, које су оце-

коју годину.

У прву врсту књига код нас долазе: буквар; читанчица (за. [. раз.); читанка прва (за ЏП. раз.); рачуница (за сва четири разреда) и јестаственица Никетићева У издање. Ове остале књиге долазе у другу врсту. Ко у ово сумња нека прочита у „Проеветном Гласнику“ рад Шросветног Савета у свесци 14. год. 11.

Без сумње наведене су одлуке потекле на питања г. мипистра просвете, коме су сигурно и саошитене, јер иначе он не би ни расписао историју српског народа“.

„стечај за

„Просветни Гласник“ је званичан (службени) орган министарства просвете, и примају га све наше основ. школе (бар ја тако мислим). А он се шаље сигурно с тога школама, да га наставници читају. Према овоме, не може се ни мислити да има наставника, који не читају „Просв. Гласник“. А кад га читају, морали су наићи и на дебату Просв. Савета и његове одлуке о школским књигама. Како би сад било, да се усуди један наставник да не уважава оно, што је одлу-

чио Просв. Савет и што је мислимо усвојио и сам г. министар просвете (бар у неколико) ' !

Из изложенога, јасно ће бити, да на-

| ставници не употребљавају књиге „дру:

ге врсте“ с тога, што је Проев. Савет казао да неваљују, и што је и г. ми-

| нистар просвете ово мишлење уважио.

А кад највећа просветна власт каже, да неке књиге неваљају, како се може осмелити један сиромах учитељ да тврди обратно, Распис хоће, да се наставници

њене као рђаве. Изгледа нам чудновато доста! За љубав интереса државне печатње , хоће да се принуде наставници да не уважавају своје најпретпостављеније власти! Због ових разлога, овај је распис врло непрактичан, јер на једној страни руши оно што је главно , да би на другој сазидао нешто што не би требало баш да је тако главно.

Сад да пређем на неке друге мисли из овог расписа.

Распис хоће да побије важност „нових књижица“ тиме, што вели да писци изјављују да су књижице написане по новом „наставном програму“, а „наставни програми јошт нису ни утврђени“. Истина је да наставни програми јошт нису утврђени, али овим није доказано да су „новије књиге“ и рђаве. Боље би било, да је когод наџисао критику на ове „надлежне не одобрене књижице“, па би оне — ако би их критика разложно осудила — и саме биле истурене из школе и без икаквог званичног наређења. А докле год критика — објективно — не оцени неко дело као рђаво, сматра се да је добро; а