Учитељ

КА

Што није испало за руком Лавоазију, да одреди однос и законе једињења, то је покушао Рихтер (1762—1307) у својој стехиометрији, гди је покушао да одреди однос у ком се једине базе и киселине, те дају соли.

За овим се јављају: Гијотон де Моро. који је одредио рационалну номенклатуру, Ван Хелмонт, који је први опази да се тела из разних материја састоје. Бертело.се поглавито занимао хемијским сротством. Он је у свом класичном делу: „покушај хемијске статистике,“ тежио да сведе разноликост хемијских појава на непромењљиво својство материје. По њему хемијска сила је привлачна спољна сила, која је условљена општим привлачењем у васељени, али ту је ова замисао остала неуспешна, "јер је није могао до краја извести и малог је уплива имала на развитак хемије, ма да је изазвала живљу препирку између њега и Пруста (1785—1826), који је први доказао, да се два елемента једине у више но једном односу, откуд је поникао закон умложених односа. Али га он са његовом анализом није могао тачно познати.

Док су се ови препирали, дотле је испало за руком спекулативној глави Далтоновој да оствари предпоставку, да се хемијска једињења састоје из ситних делића. Још “Демокрит, а после њега Епикур Лукрецијус, „Леуцип наговештавали су да се сва тела састоје из врло мадих делића, више не дељивих, које су називали зтомима (недељиво). |

Али атомску теорију поставио је, у смислу правом, Далтон. И од тада наступа доба новије хемије.

Новија хемија почиње тек са почетком овог столећа, развијала се у два правца, у правцу квалитативне и квантитативне методе. А еквивалентска тежа пак, створила је математички основ хемије, створила је целу науку о елементима и атомску теорију. Увођењем атома у хемију, доведена, је ова наука у ближи однос са Физиком, што је опет млого допринело те су порасле дисциплине: геологије, минералогије, ботанике, Физиологије и медецине.

Атомску теорију Дилтонову раширили су и на њој радили: Томзон и Воластон. Али је Берцелијус на Њој радио са великим трудом и приљежањем и млога је једињења одредио. Бавио се још хемијским знацима,

Формулима, квалитативним и квантитатнивним саставом једињења.

ХимФри Деви, показао је (1807) да алкали нису проста тела. да тим долазе куртоа, Хумболт, Гејлисак, Авогадро Тенари т. д. са својим проналасцима.

Почетком овог века јавило се велики број научара, који су се бавили више хемијском минералогијом. Тако Берцелијус занимао се поглавито хемијском минералогијом, гди је и стекао своје славно име. Он такође заузима знатно место у аналитичкој хемији са својих врло важних метода. Он је најпре употребио дуваљку (0строр); пронашао је неколико елемената као церијум, силицијум, цирконијум и тантал. Он је потврдио Далтонову теорију и својим делом о атомима учинио је епоху у хемији. Грви је класификовао минерале по саставу, поређао елементе по разнородном својству Физичне електрике и тим објаснио јачину сродства између појединих елемената. Методом анализе бавили су се још Розе, Бунзен, Стромајер, Кобел, Шерер, Рамелесберг и још млоги други по другим правцима али који више заузимају места у истореји минерадогије, него ли хемије, тако Фарадај има заслуге за електрохемију, Мичерлих је открио изоморфизам о чему се у органској хемији бавили Либиг и Велер у Немачкој, а Дима у Францеској Између осталих теорија Либиг и Велер основалп су, радикалну теорију. Дугонг и Птит нађоше, да су специфичка топлота и атомска тежина обрнуто сразмерне. Додне сазнало се да овде закон не важи за све елементе, али је оџет за то за млоге елементе сигуран пут, да се дође до њиове атомске тежине.

Хирхов и Бунзен су творци спектралне анализе.

Хемија је дакле лутала кроз сва столећа до најновијег доба, када је, а нарочито од друге половине овог века почела нагло

| корачати, како у методи тако и у простран-